Није ово нова тема, само дођу неки нови људи, па откривају топлу воду.
Или, већ, бесплатне уџбенике.
По ко зна који пут, текст почињем реченицом „Дуго живим, много памтим…“, али, шта ћу, истина је.
Да покушам „од назад“, па ћу мало збрда – здола.
Прво да побројим истините чињенице:
- Од 2011. до 2014. године ДРЖАВА је обезбеђивала бесплатне уџбенике за СВЕ ЂАКЕ у целој Србији.
- У Београду су деца добијала по два комплета, на захтев тадашњег градоначелника.
- Уџбеници су тада обезбеђивани из БУЏЕТА ЗА ПРОСВЕТУ.
- Деценијама већ, бесплатне уџбенике добијају СВИ ђаци чији су родитељи слабог материјалног стања, и свако треће и наредно дете које је на школовању. То је на „терет“ општинског буџета, али, зар то није део државног новца?
- Многи просветни радници били су срећни кад су добили могућност да изаберу уџбенике, јер је већини било доста монопола једине издавачке куће, која је штампала којешта – од добрих, преко просечних, до изразито лоших уџбеника.
- Школе су добијале проценат, коришћен је за опремање школа, не знам да ли је новац ишао неком у џеп.
- Тачно је да су поједнине издавачке куће 2015 / 16. нудиле таблет уз комплет уџбеника, али је то касније регулисано неком Уредбом и тада је и школа остала без „марже“ за уџбенике. Издавач не сме школи да поклони ни таблу ни креду од онда. Ни сунђер.
И шта чујем ових месеци, а ових дана поново?
Један човек, који нуди „бесплатне“ уџбенике, прича углавном небулозе. Тврди да су једне године само београдски ђаци имали бесплатне уџбенике. Такође, занемарује чињеницу да на тржишту има много издавачких кућа и као монополистичку наводи једну кућу, са три издавача. Остали за њега не постоје.
Наравно да се питам колико је личног анимозитета или већ, ко зна чега, иза његових речи.
Затим, јавно говори како су директори школа корумпирани и како они утичу на избор уџбеника.
Та тврдња ме вређа јер се занемарује мој став о избору.
Затим, не каже колико кошта штампање и коричење уџбеника који су сад у ПДФ формату. Под условом да су у боји и да су штампани на квалитетном папиру.
Нисам се распитала колико би то коштало, јер немам новца да покушам ових дана, али сам сигурна да ћу то урадити кадгод.
Тек да проверим.
Медији се посуктали, дижу га у небеса, поједини просветни радници такође…
О.К. Дозвољавам да свако има свој став.
Али…
Лично се слажем да уџбеници за ђаке треба да буду бесплатни. Под условом да СТРУКА бира које ће уџбенике користити.
Међутим, не желим да се „бесплатно“ плаћа новцем просветних радника.
И на крају, пар поређења:
- Кад одете лекару, он вам препише лекове који су скупи, да ли радије одете код баба – Божане да вас лечи за џ?
- Да ли идете код фризера, или вас шиша комшиница Мара, јер има добре кројачке маказе, а не наплаћује вам ништа?
- Неко вам понуди бесплатне платнене патике за ваше дете. Под условом да их сами сашијете, материјал вам стиже.
- Да ли бисте терали дете да носи те патике, или бисте, ипак, свом детету пожелели нешто квалитетније?
И тако, могла бих до сутра да налазим овакве примере.
Овом приликом, не желим да пишем о томе да сам својој деци куповала књиге у најкризнијим годинама. Не желим да пишем да сам им плаћала факултете и уџбенике на истим. Не желим да поменем да сам им куповала скупе енциклопедије које су радо исекли једном приликом кад су остали сами с маказама…
И ово бих могла унедоглед, као и већина нас.
Где је граница?
Да мене неко пита, радије бих да сам деведесетих имала бесплатну храну и лекове за своју децу. Још увек бих волела да имам пијаћу воду за своју породицу.
Што се ђака тиче, волела бих да држава обезбеди здраву ужину за све њих, бесплатно. И топлу воду у ђачким тоалетима, за прање руку.
Али, како мене нико не пита, питам се сама: Чему сад ове бесмислене приче о „бесплатним“ уџбеницима?
Ивана Бошак Бошњак,
учитељица овдашња
Дневник једне учитељице - Ивана Бошњак Бошњак 