Деценијама слушам приче да је некад раније било боље, у било којој ситуацији. „Сад је горе него икад!“ „Пре смо се дружили, играли се напољу, у школи се знало ко је ко…“
Не знам шта бих пре коментарисала, да ли то да је сад горе него деведесетих, или педесетих…или двадесетих… Лично могу да коментаришем само деведесете. И није ми било боље. Само сам била млађа.
У школи се знало „ко је ко“, па су поједини наставници жестоко тукли ђаке. И то, у моје време, верујте ми! Можда то неком недостаје, али питам ђачке родитеље да ли би волели да им деца добију батине од учитеља, домара, а и комшије понекад. Добро, од комшије само кад краду трешње. Пардон, данашња деца не краду трешње, не стижу од инстаграма да науче пењање на дрво! Ето, у моје време је и то било боље! J
„У моје време“ је жал за младос’, да знате! Моја рођена деца понекад кажу: „Како је било лепо у време рестрикција, па упалимо свеће, картамо се или смишљамо приче…“ А кад нестане струје сад, дркћу нам свима руке без компа!
Питам се, кад је то „некад било боље“?
Замишљам двадесете године прошлог века, бака каже унучету: „У моје време, није било тих возова што децу и гуске сад газиду, живели смо мирно, сва деца из породице спавала у једном кревету, баш нам је било лепо…“
А њој је њена баба причала како је лепо било негде крајем осамнаестог века, како су се топали у блату и није било велосипеда да неког на сокаку згази…
И тако, дођем до праисторије… И мислим, кад је измишљен точак, сигурно се неко паметан нашао да трабуња о томе како је много лепше било кад су сви морали заједно да гурају дебло, а сад свако може сам да има своја два, три, четири точка…
И лук и стрела су унели пометњу у те неке гунђаторе. Њихови су унуци слушали о вајној слози која је владала међу групама који су каменицама гађали неки будући ручак.
Схватим да знам ко је први изрекао реченицу која почиње са: „У моје време…“ Кад су људи измислили како да пале ватру, деда је свом унуку причао: „Ее, пре, кад чекамо да удари гром, па сви заједно трчимо да уватимо жар.. а ја био најбржи…“
Том деди треба да подигну споменик сви којима је у „њихово време“ све било боље!
Живот не треба да буде леп, треба да буде садржајан!
Кад год изговорите реченицу: „У моје време је – то и то – било боље“, размислите, можда треба да нешто учините са својим животом!
ВИ.
Не време.
Ивана Бошњак Бошњак
Дневник једне учитељице - Ивана Бошњак Бошњак 