КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД?

 

15282079_10207944681675718_1411077563_n

А и ја свуда морам да стигнем…

Поводом 100 година од оснивања Савеза резервних војних старешина Србије, ова организација је расписала конкурс под називом „ 1300 каплара“ и замолила средње школе нашег града да обавесте ученике о конкурсу. Награде су биле више него пристојне, а 1300 каплара су део наше историје, те се очекивало да ће одзив ученика бити велик.

И вечерас, на свечаној академији поводом стогодишњице, уз све емоције које су обузеле присутне – шок!

На конкурс се јавило 8, и речима ОСАМ средњошколаца! Од тога, дечко из Ужичке гимназије, прочитао конкурс, пријавио се и победио.

Друго место, ученица из зрењанинске Пољопривредне школе.  Пољопривредне!

Трећег места није било, шест ђака је добило захвалнице.

А знате ли из којих школа су ђаци који су се јавили на конкурс?

Из Техничке школе и Пољопривредне школе!

И једна гимназијалка.

ЈЕДНА.

У ком свету ја живим кад сам очекивала да ће гимназијалци похрлити да пишу на тему која треба да их интересује?!

У ком свету ми живимо, кад нијеан  гимназијски професор није успео да мотивише ђаке да пишу?

Ученици који имају историју, књижевност, социологију, филозофију…нису написали ни речи!

Баш они од којих очекујемо да буду најобразованији!

Не могу да критикујем ђаке. Можда нису ни чули за конкурс.

Чуло се до Ужица, али по нашој вароши –  јок!

Тужна сам.

Директор Ужичке гимназије обезбедио је превоз за свог ученика и његову професорку. Иако конкурс није расписало министарство просвете. Неком је битно да ученици остварују резултате у области којом ће се некад бавити.

Неком.

И мени је битно.

Но, ето, у овом граду битно је било деци и професорима Техничке и Пољопривредне школе.

И хвала им на томе.

Спасли су образ града.

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

П.С. ово је мој лични став, потпуно без емоција ка професорима, ученицима и директору Зрењанинске гимназије.

Али бих волела да их бар мало буде срамота.

Бар мало.

ЦРНО, ДА НЕ МОЖЕ ЦРЊЕ

466739

 

 

Мало, мало, па на некој од просветарских друштвених група неко објави да је добио награду за посао који обавља. Одмах троје – четворо лајкују, напишу „Браво, колега!“ или „Браво, колегинице!“ И то буде то.

Често неко објави како је успешно урадио неки пројекат са ђацима, постави презентацију, и опет троје- четворо лајкују и напишу „Браво!“

Али објаве које имају највише лајкова, нису објаве о томе како да унапредимо рад. Или, како конкретно да се изборимо за боље услове рада.

Најпопуларније објаве су објаве типа „Црно, да не може бити црње!“

Е, ту се скупе лајкачи, па све дискутују! Дискусија увек иде у конструктивном смеру. Машта просветних радника тада достиже маскимум!

Коментари се нижу један за дугим. Све креативни:

  • Тонемо све дубље и дубље (48 лајкова)
  • Ово више не вреди! Све је горе! (76 лајкова)
  • Добро кажеш, колега, никад није било овако! (37 лајкова)
  • Просвета иде све дубље и дубље! (Овај добије само 12 лајкова, јер је преформулисао ударну реченицу оног првог.)

Онда се онај први мотивише, па у тренутку надахнућа напише: „Ми у просвети смо као на Титанику! Достојанствено тонемо!“

Е, ту добије 386 лајкова! Тај је победио!

Њему честита много више људи него што је честитало онима који освојише међународна признања!

Један што је изјавио да је крпио Титаник у којем смо, има међународно       признање. Али, то се не рачуна, канда, пошто није закукао!

 

И онда се нађе нека будала, попут мене, која на то напише да, уколико сматрају да тону, слободно потону, а да нас који желимо да се спасемо пливајући, пусте да пливамо.

Мааајкутииии! Кад се скупе, па нагрну, па све високоинтелектуално почну да одговарају на такве коментаре!

  • Ви сте штреберка која сигурно прати и на семинарима! (Ооопс, одмах ово лајкује њих 16!)
  • Ако Ви, колегинице, пливате, пустите нас да достојанствено потонемо! (Изгледа да треба да „достојанствено“ тонемо, те овакав коментар лајкује 26 њих, из одма’! Треба само написати „достојанствено“)

Један се посебно мотивисао, па ми написао: „Ивана Бошњак Бошњак, не лупетај!

Сконтам да је тај већ потонуо, по томе што брбоће испод површине, али, шта ћу шњиме? Нисам ја достојна да водим дискусију такве врсте, па заћутим.

 

Шта желим да кажем?

Знате ли у историји човечанства револуцију која је успела тако што су се незадовољни људи скупили и викали: „Куку, куку!“ ? (Чак је и Ганди деловао жешће.)

Може ли ико да наведе било коју успешну акцију, која је изведена тако што су присутни викали: „Тонемо, тонемо!“?

Кад је црно, да не може црње, паметни људи додају мало беле, па буде сиво… додају црвену, па крене на љубичасто, па полако…Или, преко црног одмах прекрече било коју другу боју.

Ја сам годинама бирала микрофон и транспаренте. Сад бирам тастатуру.

А посао који сам изабрала, с радошћу обављам.

И није црно.

Са ђацима је све шарено!

Мени су ђаци појас за спасавање.

Од мене треба да науче да живот боје бојама по жељи.

Може се!

 

Ивана Бошњак Бошњак

НАЈМАМА ВИБЕР ГРУПЕ

 

 

viber

 

„Ја сам најбоља мама на Вибер групи!“, викнула је Ванда, улазећи у моју кујну, док сам пекла палачинке.

„Како си најбоља мама, па још на Вибер групи? Тамо се деле титуле? И о каквој групи ми тачно причаш?“

„Боже, драга, ти уопште ниси у току, као да не радиш у просвети! Па, учитељица направила Вибер групу са родитељима, да би нас обавештавала кад деца треба да дођу у школу, шта имају за домаћи, шта да понесу… и слично. А ја прва већ то знам, јер моја ћера мени каже, чим дође из школе! И могу ти рећи, некад предухитрим учитељицу, па пре ње објавим!“

„И, ко те прогласио најбољом мамом?“, питам ја, дваред шокирана. Прво, никако ми не иде у главу да учитељица прави Вибер групу да пише шта има за домаћи, а друго, не контам ко проглашава „Најмаму Вибер групе“.

„Па, не на тој групи…,“ појашњава ми Ванда, „него на другој, чисто родитељској. Тамо где смо само ми, без учитељице, рекоше ми да сам најмама, јер увек прва све знам. А, шта кажеш? А ти ме мало – мало критикујеш…“

Пеку ме очи од палачинака, вруће ми је,  а треба да мислим о најмамама са Вибера.. Ох!

Док она левом руком држи упаљену цигарету, десном мажњава палачинак са тацне и онако „клот“ га убацује  у уста.

Таман ми даје времена да јој кажем: „Ванда, ниси ти најмама, него твоја ћера памти шта има за домаћи! И да будем искрена, драго ми је што си њу тако васпитала, јер си уместо синова све ти радила…“

Куд рекох тако нешто!?

„Хоћеш да кажеш да сам њу запустила?!“ , буквално урла Ванда на мене. „Хоћеш да кажеш да сам бринула о синовима јер су дечаци, а да женско дете дискриминишем!?“

„Аман, жено, хвалим те! Хоћу да кажем да је твоја ћерка одговорна и да ради оно што ђаци и треба да раде: сама памти шта има за домаћи, сама памти шта је рекла учитељица! И да знаш – посао учитеља није да јавља родитељима шта је за домаћи, него дете треба то да запамти! Учитељ, ако има групу за обавештавање родитеља, треба да их обавештава тамо да не би делила цедуљице кад је нешто заиста потребно да саопшти свим родитељима, без потребе да они долазе…“

Она и даље љута на мене: „Хоћеш да кажеш да учитељица не ваља?“

„Не, хоћу да кажем да вероватно не успева с вама таквима да изађе на крај, па вам мало подилази. Тако чини медвеђу услугу деци. Но, млада је, научиће.“

Нисам је смирила. Испадох опет најгора.

„Знам ја за тебе, причали су ми!“. виче Ванда и даље. „Ти не дозвољаваш да те родитељи зову да питају шта је било за домаћи! Само ТИ то треба да знаш, а?“

 

Пошто је смазала већ трећи палачинак и попушила трећу моју цигарету, не расправљам даље.

Не вреди.

Не могу ја са НАЈМАМОМ ВИБЕР ГРУПЕ, па то ти је!

Скоро је изгурујући из куће, кажем јој: „Хвала ти што ниси мајка неког мог ученика!“

Сад ме гарант отрцава на оној „родитељској“ групи!

Толико ме изнервирала, да сам и сама смазала три палачинка, малтене одједном!

 

Ивана Бошњак Бошњак

АХ, ТИ ДНЕВНИЦИ…

 

 

Dnevnik-900x400

 

Електронски дневник изазвао је разне реакције. Псовке на рачун министра просвете лично, одушевљење појединаца, кукање типа: „Папир је папир…“

Просветни радници имају најкраће памћење, одмах после златне рибице.

Заборавили су да дневници нису увек исто изгледали.  Нису се разликовали само по томе да ли су били црвени, плави или наранџасти. Мада, веровали или не, и промена боје дневника  је изазивала реакцију просветара. Мој отац је својевремено писао текст о томе. Једне године, стигли дневници неке друге боје, па колегинице вриштале кроз ходник како „то више није „то““, и како ће се све променити јер дневници нису више у боји на коју су сви навикли. Мој татица, чувени зрењанински учитељ, писао је тада текст у којем је предложио да дневници имају увијаче који ће се слагати уз гардеробу колегиница и колега, те се увијачи могу мењати по потреби. Оцрнише ми оца након тог текста, а не запиташе се чиме је његова реакција била изазвана.

Одавно делим судбину свог тате, и поносим се тиме.

Елем, ја добро памтим, за разлику од многих.

Док још нисам имала стално запослење, замењивала колегу у једној школи, баш кад су стигли неки нови дневници. Директор те школе озбиљно приступио обучавању колега за коришћење „новог“ дневника.

Лепо говорио човек: „Колеге, овде где пише „списак ученика“, пишете имена и презимена ученика…“ и све тако редом. Ћуте колеге, слушају, а ја се згражавам, млада и наивна, не знајући да се просветни радници вазда диве оном ко прича којешта. Видех искрено дивљење у очима појединаца, директор већ зна како се дневник користи, а они ће, ето, после обуке, знати исто…

Диша наставља обуку, и у једном моменту каже: „Овде где пише „допунска настава“, пишете оно што је везано за допунску наставу. Један једини колега рече: „Та, писмени смо, ебешга, ваљда смо и ми неке школе завршили…“ Ја му честитам на тој изјави и запечатим себи судбину у тој школи. Рекоше ми да сам иста као мој отац и да ћу се с таквим ставом тешко запослити. Успела сам да се запослим, некако. 🙂

Током рада у школи, променила сам неколико врста дневника. Било је оних у којима смо писали до бесвести, са све записницима са ЧОС-а и ЧОЗ-а, записницима са слободних активности, којештаријама разним…

А матична књига била једна једина у школи, па се на списак запишеш од кад до кад ћеш је попуњавати. То смо заборавили.

Сад нам тешко да схватимо да не морамо да чекамо на један комп у зборници, него можемо и на мобилном да унесемо све у електронски.

Кукамо како имамо чучавац, а треба да пишемо електронски дневник!

Чекај, па чучавац, тај исти, био тамо и док смо имали папирне дневнике, па не рекосмо да новац за дневнике треба да оде за обнову тоалета!

(Иначе, уштеда није мала, верујте ми, папирни дневници коштају таман толико да може да се обнови један тоалет годишње)

Ја знам шта је, а ви ме мрзите колико хоћете:

Многима је дневник био васпитно средство. Њиме се ударало о катедру, а понекад и о главу ученика. И кажу, вредело је. Сад не можеш компом да лупаш по столу. О главама да не причам.

Једна ми колегиница искрено рекла, кад смо увели електронски дневник: „Оставила си нас без ауторитета!“

Остала сам збуњена, пресабирам се, који су дневници нама давали највећи ауторитет? Црвени, плави, или наранџасти?

Легенда каже да су наставници који су на каменим плочама чекићем и длетом урезивали оцене имали највећи ауторитет… не питајте зашто!

 

Ивана Бошњак Бошњак

КО ИМА ПАРА ЗА ПАРА(Ј)ЛИЈУ

camac

 

„Пријавићу оног твог колегу за сексуално запостављање!“

Не знам зашто ме Ванда и даље понекад изненади својим причама…

„Сексуално запостављање!?“, питам у шоку, а не питам ког колегу, јер знам да ћу, хтела –  не хтела, добити, не само одговор на то питање, него и анализу. И синтезу. И ко зна шта још….

„Ахаа, ти се сигурно питаш, ког колегу? Па оног што се сликао у  гаћама, па све му се центрифугалне и центрипеталне силе виде на све стране… .“

(Опа, сад је почела да се гађа силама!)

„Чекај, Ванда, КО се сликао у гаћама!? Где ти видиш фотке мојих колега који су у гаћама?“

„Па, у купаћим гаћама, на плажи! Где иначе људи иду у гаћама?“

Па оно, јес’, не фотка се свако го у дневној соби на поду, прекривен платном…

„Али, како ћеш пријавити неког за сексуално запостављање? И зашто?“

„Еее, моја ти… Сваког дана, од како је у Парајлији, он ставља фотке. Те на плажи, те у кафићу… и све гледа у мене с тих слика, а кад сам му написала у инбоксу: „Живели“, оно кад је турио слику с пивом, он ништа. Ништа! Само провоцира, а запоставља оне који га лајкују И читала сам ја законе, нечињење је исто неко лоше чињење, па, ако ме запоставља, ваљда имам право да га пријавим…“

„Што би уопште пријављивала неког за фотке с мора?“ И даље ми ништа није јасно, и никако да сконтам куда уопште разговор води.

„Ма немој! А кад су тебе пријављивали што си се на плажи фоткала у купаћем, и то лично твом министру, онда је било у реду?“

„Ванда, није било у реду, али, и сама си рекла тад да су то болесни умови… „

„Наравно да су болесни, ти ниси била никаква риба, извини, али ово је фрајер ипо, ако се већ фотка, нека и одговори на лајкове. И ти ниси била у Парајлији, него на нашем мору!“

„Прво, нема „нашег мора“, Ванда, свако нам је море иностранство!“ Покушавам да пратим причу, иако и даље не знам куда њена прича иде…

„Ма, дааај, зато просветари летују по белом свету? То вам је изговор? Што немамо море? Па зато имате пара за Парајлију? А и један твој отишао у Гандијеву Барселону, па све маше оданде, а Ганди је, колико ја знам, био скроман, онако бос, није се шепурио по фејсу…“

„Чекаај!“, вичем већ, покушавајући да кажем да Гауди и Ганди немају везе, али ми не вреди…

„И срећа у те серије што гледам, да није Мале невесте, Забрањене љубави и Велвета, и ја бих била лингвистички необразована, али овако знам шта им пише по хотелима где бораве твоји „јадни“ просветари! Те у Турској, те по Грчкој, те по Шпанији… а овамо, кукате на плате!“

Е, ту смо! Опет ће она дрвље и камење на наше плате…

„Да. Плате су нам мале. И летујемо тако што на одложено плаћање одемо једном годишње негде на десетак дана. Грчка, Турска и Шпанија нису тако скупе за летовање, провери сама. Нема свако тетку у Бару као ти, па да оде на месц дана!“ Очајнички покушавам да нападом пребацим лоптицу у њен терен.

„Не сликам се с пивом у руци као твоји просветари!“, вади се она.

„Не сликаш се с пивом, зато што пијеш ракију! Не сликаш се у купаћем зато што си се угојила! Не сликаш се како пливаш, јер си непливач! Не сликаш се у кафићу, јер си стипса да одеш у кафић, него све од куће вучеш на море код тетке! Ето! Рекла сам ти! И да знаш, пријављуј кога хоћеш, постајеш иста као неки просветни радници!“

Ту сам је за срце ујела. Нема ничег горег за Ванду, него поредити је са просветним радницима.

„ЈА почињем да личим на просветаре?! Увредила си ме жестоко! Аста ла виста, бејбе! Бујрум, адиос и калиспера! Доћи ћу ти мало мањана!“

Оде и залупи вратима.

Јес! Бићу мирна бар неколико дана.

Седох за ФБ, да проверим где је ко летовао. И да видим, који то колега добро изгледа у купаћим гаћама… Мислим, можда и ја да покушам с неким лајком…

Ивана Бошњак Бошњак

П.С. Мој избор за летовање је Тиса, негде где нема просветних радика…

ТЕШКОМ СТРАЖОМ НА РЕЗЕРВНЕ КЕСЕ

 

Ванда је у моју кућу ушла држећи млађег сина за уво.

„Пусти дете, пријавићу те за злостављање!“ викнух, иако сам тек пробуђена.

„А свог министра нећеш да пријавиш за злостављање?!“, викала је, док је дечко ослобађао своје уво из мамине руке. Тачније, лево уво из мамине десне руке.

Ја то матемтички прецизно морам да опишем, јербо нисам никад полагала завршни из математике, а знам односе у простору. На основном нивоу, додуше…

Замолим је да ми полако исприча, јер сам тек устала, нисам дежурна на завршном и не знам шта се догађа.

Припали она једну моју цигарету, па почне, крешендо: „Још синоћ сам чула да је неко пробио тешку стражу твог министра  и да се тестови продају по сокацима. У Бг, наравно, не у нашем селу. Као, овог пута је из кесе, не из нечијег брусхалтера. Мени то мало перв звучи, не из бруса, него из кесе,  али, одосмо за Бг. Пошаљем овог мамлаза да нађе тестове. Купи он све, целе ноћи се спремао, кад, пошаљу их кући данас.

Кажу, одложен тест из математике. Кажу, то се у Србији дешава на сваких 6 година. Еееј, на 6 година, као Худинијева комета!“

Не стигох да је исправим,  да није Худинијева, и да… ма, џаба, кад се Ванда захукта, нема шансе…

„А знаш зашто сам љута? Зато што ТВОЈ министар каже да је НЕКО из резервне кесе продао тестове! А овај мој несвет купио тестове из ПРАВЕ кесе, а не резервне!

Видиш како ОН злоставља децу, а не ја?! Сад ми дете истраумирано, ем због тога што појма неће имати у четвртак, ем што је џаба учио погрешне тестове, ем што је џабе устајао јутрос за непостојеће полагање…“

Ћутала сам и зурила у њу. Кога да правдам? Није исти министар као онај од пре 6 година. Није ни брусхалтер, кеса је. По мом мишљењу, није иста ситуација. Онда није било тешке страже, сад има. Значи, неко је спретнији овог пута. Додуше, министар ко и сваки министар, окриви директоре и теткице, неће ваљда себе и своје стражаре…

Гасећи цигарету, не примећујући да јој је син збрисао негде, Ванда ми важно саопшти: „Знаш шта, ја никад нисам полагала те матуре, али имам идеју: Пошто се тестови штампају тамо где и и новац, сигурно неко има новца из неке резервне кесе, да прода бар упола цене! Одох да се обогатим, а ти, молим те, пробуди овог мог билмеза за комбиновани сутра, можда убоде бар неку комбинацију!“

Ивана Бошњак Бошњак

КУЛТУРА И УМЕТНОС’ ЈЕДНОГ КУД-а

 

jelkica

Наиђу тако празници, сумираш годину… Све ми је било добро у претходној, једна од бољих што се мене тиче. И некако, у новогодишњем расположењу, одем по ‘ладноћи да китим јелку са ђацима у „Авиву“ пре три недеље.

Субота, нерадни дан, али, лепо ми је да сам са ученицима и њиховим родитељима, представљам школу. Речено је да једну јелку ките две организације, нама запало Културно – уметничко друштво „Светозар Марковић“.

Организатори залепили лого, наш и њихов, на саксију у којој је јелкица. Обрадовали смо се, признајем, на брзину смо правили украсе и плашили смо се да сами немамо довољно украса за целу јелку.

Окитисмо нашу половину јелке, прошетали около једно сат времена, фотографисали се. И смрзли. Срели драге пријатеље, али нам хладно и већ се спремамо да кренемо, кад, дотрчава пар ђака до мене.

„Учитељице, скинули су наш знак са јелке!“

„Ко је скинуо знак?“, питам ја људе окупљене око „наше“ јелке.

Тишина.

„Она жена“, рече једна ученица, показујући на жену са наочарима. (Наочари су дивне, зеленкасте, пожелела сам такве, признајем.)

„Извините“, обратим се жени на коју ми деца показаше, „ђаци кажу да сте Ви скинули наш лого.“

„Да“, одговори она, „нисте били ту.“

„Прво, ту смо, друго, и да нисмо, окитили смо нашу половину, зашто сте нам скинули знак?“

Жена, наоштрена очигледно, повишеним тоном наставља: „ Ми смо први стигли, требало је да нам се јавите!“

Ја у шоку. „Вама да се јавим!? Зашто? Него, питам Вас, где је лого наше школе?“

Она се окреће момку са апаратићем у устима, тражи од њега да нам да папир са логом наше школе, који је залепио организатор пре кићења јелке.

Момак вади изгужван и исцепан папир  и обраћа ми се речима: „Госпођо, немојте да се простачите!“

„Шта сте ми рекли?!“, питам ја и даље збуњена понашањем људи из КУЛТУРНО УМЕТНИЧКОГ ДРУШТВА.

Госпођа која је скинула знак каже: „Ја не знам ко сте Ви, први пут Вас сад видим.“

„Није битно ко сам ЈА“, одговарам, „видели сте да су моји ђаци китили наш део јелке, пре сат времена, ви сте окитили своје, и то је то. Ја само питам, зашто сте скинули лого наше школе?“

„Ви сте прости!“, виче момак са апаратићем у устима.

Утом прилази човек који изговара своје име (нисам запамтила, мени су имена небитна, представљамо организације) каже да је директор културно уметничког друштва „Светозар Марковић“

Пита ме за име. Кажем му, љубазно, да је моје име небитно, ученици су окитили део јелке који је био назначен.

Оде он до организатора, из мени непознатих разлога.

Ми крећемо кући, јер је сувише хладно, најављени програм тек почиње…

Успут, чујем како госпођа са зеленкастим наочарима и момак са апаратићем говоре наизменично људима који су око њих: „Због једне просте госпође, пропао нам дан… Она треба да се лечи код психијатра, знам ја добро ко је она…“ и слично.

Присутни ученици и њихови родитељи изненађени ситуацијом. Ђаци кажу: „Учитељице, они су знак скинули кад је дошла телевизија да сними јелку, пошто су мислили да смо ми отишли, па су хтели да сви мисле да је само њихова…“

Опа, значи да наши на брзину направљени украси и нису били тако лоши!

Додуше, ми нисмо ни знали да је у питању такмичење, мислили смо да је кићење ревијалног карактера…

Но, беше ово добра лекција за ученике. Попричасмо о значењу изрека „китити се туђим перјем“, „напад је најбоља одбрана“ и слично. Нерадна субота испаде још и вишеструко поучна за ђаке.

И за мене.

Сазнала сам да је довољно звати се „Културно –уметничко друштво Светозар Марковић, Зрењанин“ и под фирмом културе и уметности вређати људе и присвајати ученичке радове као своје.

Ја нисам тако културно и уметнички настројена.

Ја сам обична учитељица.

И, пошто су ме упорно питали за име, заборавих да им кажем, ако већ добро знају ко сам ја, требало је да се надају да ћу их опевати у неком тексту.

Именом и презименом, не кријући се иза организације.

Зовем се Ивана Бошњак Бошњак.

 

П.С. Фотографија јелке пре него што су културни и уметнички настројени радници скинули наш лого