ОВО ЋЕ НАМ СОКОЋАЛО УЗМЕ ДУШУ!

muski-magazin-mobilni-telefoni (5)

На просветарским друштвеним групама, објавила колегиница текст о мобилним телефонима у школи. Питање изнад текста је „Дете и мобилни телефон у школи. Да, или не?“

Просветни радници, познати опортунисти, наравно, не прочиташе текст, него листом одговарају: „НЕ!“

Текст је, иначе, написала професорка која је аутор неколико пројеката везаних за коришћење мобилних уређаја у настави. Жена са ставом, иза које стоји поприлична биографија (Ја лично ишчитала, да знам с ким имам посла 🙂  )

Али, колеге кажу: „Док сам жива/а, неће га мајци у мојој школи!“ Или већ нешто слично, али се своди на то.

Ја кроз своје чаробне наочаре погледах мало у прошлост…

Тако, градила се пруга кроз Банат, негде средином деветнаестог века. Али мештани појединих села нису дозволили да воз пролази кроз њихово место. Образложење је било: „То чудо ће нам погазити гуске и децу!“ И тако су деценијама били одсечени од цивилизације, све до појаве аутобуса. Јер су се згражавали напретка.

Кад су први Европљани покушали да фотографишу поједине припаднике неких афричких племена, ови су се опирали, бојећи се да им та чудна направа не узме душу.

Оће то, ако си из неког племена, верујте ми!

У школи у мом комшилуку, још увек у Статуту пише да је забрањено доношење вокмена у школу!

Ја бих волела да неко донесе вокмен, па да га туримо у неки школски музеј!

Ал’, забрањено…

И, појавише се – мобилни телефони!

Кажу, кад је Бел измислио телефон, то и није био неки изум, него је постало битно тек кад је измислио – други  телефон!

Е, тако с овим мобилним телефонима. Није постојао проблем кад су га имали само наставници, па писали поруке својима код куће док су на часу, важно било јавити свекрви кад да запржи паприкаш, и мужу кад да искључи машину за веш. То је било у реду.

Него, ђаци,несрећници, почели да доносе паметније телефоне него што имају наставници!

Е, ту настаје белај!

Док наставник укуца једну поруку колеги, ови шерују цео писмени!

И, ту се наставници побунише… А не сећају се да су слали пушкице за време часова, док су били ђаци… а пушкице слали јер нису имали мобилне, иначе, да јесу, не би се злопатили ни они!

Моји другови су на патику везивали огледалце, па вирили девојчицама под сукњу. Ти исти сад кажу како они никад као ђаци нису снимали нешто мобилним телефонима! Па, наравно да нису, кад их није било!

Зар неко заиста мисли да смо ми били финији и поштенији? Зар не мислимо да је само технологија била на нижем нивоу?

Хоћемо дигитализацију наставе, а ученицима бранимо да поседују мобилни телефон у школи!

То више није телефон. То је средство комуникације, интеракције, наставно средство… Е, ако их томе подучимо, онда могу да користе телефон у настави.

Мој лични став је, да мобилни у школи треба да се користи искључиво за наставу. И кад то објаснимо ђацима, неће бити проблема. Наравно, јесам и за казне за непримерено коришћење.

Али, забранити доношење телефона!?

Па, имају сатове који имају исте карактеристике као смарт телефони. Па, имаће и прстен са таквим карактеристикама.

Имаће уграђен неки чип, док ми забрањујемо вокмен!

И, ако неко треба да прати технолошки развој, онда су то просветни радници!

А ми се и даље гнушамо дигитализације, да нам не би неко узео душу!

Наздравље нам!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

П.С. Ја знам да у паприкаш не иде запршка, те нисам јављала свекрви…

 

Advertisements

КО СМЕ ДА СЕ ИГРА?

 

Bata i ja

Јој, људи моји, што сам сањала страшан сан! Као,  налазим се на једном игралишту на којем се играју силна деца. Све изгледа као да је  нека  седамдесет и која, али, ја нисам сама, на рамену ми Ванда, са свешћу коју она данас има, и са причама о ненасиљу које форсира у последње време.

Покушавам да пронађем групу деце којој бих се прикључила у игри. А они се сви играју игара којих сам се стварно и ја играла кад сам имала осам година, али ми Ванда на рамену, као чавка засела, и контролише ме.

Прво сам наишла на девојчице које су играле „ласте проласте“. Прикључим се, док оне певају: “Ласте, пролаз’те, кроз гору нам долаз’те. Наша гора зелена, а ваша је увела!“

Ухвате ме испод „моста“ које је направило рукама двоје деце у игри.  Треба да се изјасним, да ли више волим златну огрлицу, или златан прстен.

Таман да кажем, кад – ооопс! Ванда с рамена повиче: „Свакако си спонзоруша, чим се изјашњаваш за злато! Ако волиш огрлицу, значи да имаш потребу за везивањем, треба да идеш код психолога. Ако желиш прстен, ти си нееманципована, једног дана ћеш бити неслободна у браку, јер ће те прстен обавезивати!“ Побегох, јер, кад будем имала двадесет и нешто, неће бити  модерно ни везивати се, ни обавезивати се.

Мало даље, деца играју „труле кобиле“ Нанизали се некако једни на друге, па остали скачу на њих, и кад екипа „скакача“ наскочи на ове што су „кобиле“, треба још цупкати и одбројавати да се види колико су кобиле труле. Допадне ми се, и таман да наскочим, кад из мене проговори Ванда: „Труле кобиле?! Зар ти не знаш да тако вршиш први ниво насиља, наскачеш на неког!? Плус, драга моја, Друштво за заштиту животиња тврди да су кобиле племените животиње, не могу бити труле! Желиш да твоји родитељи одговарају?“

Нисам желела да се замерим Друштву за заштиту животиња, а још мање да вршим насиље над другарима, па побегох. Пратио ме њихов смех, радовали се и уживали, а ја сам само мислила на то како ни не знају да их ускоро чека пријава за насиље над вршњацима и животињама.

Недалеко од те групе деце, неколицина је правила праћке. Ванда из мене је одмах проговорила нешто у стилу како је то опасно за децу и птице, како могу нанети бол неком ако гађам из праћке. Чак и ако гађам дрво, угрожавам природу, те одатле одмах збрисах, да деца која праћке праве не виде да сам пожелела да гађам, бар једном.

Заобишла сам оне који играју „нека бије, нека бије“, јер је то звучало као трећи ниво насиља, побегла сам од оних који су играли „чепе“, јер је чепање такође на списку, а правила се да не видим оне који играју „бело, плаво, црвено“, да ме не би прогласили Русофилком и анатемисали као противника ЕУ.

Тражећи групу деце којој могу да се прикључим, видим да један стоји, држи руку иза главе, остали да пљескају по руци, а кад се он окрене, они сви вичу: „Зззззз!“ Тај погађа ко га је пљеснуо. Придружим им се, и пошто сам „ново месо“, станем с руком иза главе.

Мајко моја, кад ме тресну неко! Окренем се, а они сви зује! Кога да оптужим за ударац?

Викнух да ћу их све пријавити и одох главом без обзира.

Лутајући игралиштем, слушајући вриску раздрагане деце, почела сам да губим наду да ћу се игде уклопити.

А онда нађох игру! Сви се држе за руке и певају: “Шири, шири, весели пешкири!“

Е, „весели пешкири“ су права игра за освешћене и еманциповане, толерантне, ваке, ко што смо Ванда и ја!

Пробудих се у зноју.

Како су толике генерације одрастале и опстајале на овим играма? Како су успевали да имају срећно детињство?

Нису били свесни да су злостављани и злостављачи, то је!

Ивана Бошњак Бошњак

Објављено на  http://www.fbg.org.rs/fbg-12-siri-siri-veseli-peskiri/

П.С. На насловној фотографији се мој брат од стрица Зоран Бошњак и ја играмо партизана и Шваба, с тим што смо обоје партизани. Обоје смо данас просветни радници, а наши родитељи, сво четворо просветари, сигурно би данас одговарали због наше игре, јер се на фотографији јасно види да ја термос користим као оружје…

„ОСТВАРИЛА САМ СЕ КАО МАЈКА“

svaka-majka-je-rodila-dete-osim-moje-ona-je-rodila-legendu

Као и већина жена које живе на ФБ, турим статус: “ На данашњи дан, пре двадесет шест година, остварила сам се као мајка.“ Срцовали и лајковали ми сви, познати и непознати.. Не мош пребројати лајкове. Нисам рачунала на фактор Ванде, која је , чим је прочитала статус, улетела као фурија у моју кућу и с врата почела да виче:

„Остварила се као мајка?! Аман, жено, о чему ти причаш? Како си се остварила као мајка тако што си родила дете? Јеси ли ти крштена?!“

„Јесам, крстио ме отац Анђелко , Нана ми била кума, она је сведок да сам се одрекла Сотоне…“ , полуозбиљно, али истинито кажем ја, не бих ли скренула тему.

„Озбиљно о томе причаш?“, бесна ће она, „ти ниси схватила да ја то метафорично…“

Опа, Ванда зна  за метафору!

„Остварила се као мајка, госпођа! Родила дете, и већ остварена као мајка! А другог кад си родила? Опет си се остваривала?“

„Ванда, шта уствари ти мени хоћеш да кажеш?“ Већ сам се уозбиљила, јер знам да она, ипак, углавном зна о чему прича.

„Ма, пун ми је куфер вас што сте се „оствариле као мајке“ тако што сте успеле да родите дете. Сваког дана, на друштвеним мрежама читам статусе о таквом „остваривању“. Јеси ли их преповијала, хранила, љуљала, мазила, чувала? Јеси. Јеси ли их припремала за живот, паковала им ужину, водила их по морима, планинама, музејима, галеријама..?“

„Знаш да јесам, не знам што ме сад то питаш, не разумем те.“

„Ја троје имам,“, каже Ванда „ и не знам да ли сам се остварила као мајка. Ова двојица, добри момци, лоши ђаци. Ова мала, сјајан ђак, али, брате, бојим се да ће да се уда пре него што заврши школу. И сад, све време се питам, да ли сам добра мајка, да ли се мајчинство мери по завршеној школи детета, или по томе у какве смо их људе „произвели“. Да ли треба да мерим онако какви су према мени, или према људима око себе? Којим се то параметрима мери мајчинство?“

„Ванда, мислим да су они ти који треба да кажу какви су им родитељи и да ли су „остварени“…“

„Аха!“ победоносно ће она, „А кад да ти то кажу? Кад се роде? Кад имају 5 година, 15, или 25?“

Бело је гледам. У праву је, као и обично, иако то тешко признајем.

„Знаш кад ћеш се остварити као мајка? Кад дође време да им мајка није потребна. Е, тад их питај, каква си мајка била! А знаш кад  ће доћи време да им мајка неће бити потребна? Никад! Маме нам увек значе, ако су уз нас, ако нас подржавају, ако нас критикују… И знаш које су најбоље? Оне које често, као Мирка Шизика, кажу да су „немајке“. То су жене које стално преиспитују своје ставове према деци, које траже савет и помоћ кад им је потребно. Чуј, остварила се рођењем детета! Нећу више да те чујем о томе! Престани да пратиш трендове на друштвеним мрежама, запитај се сама о себи као мајци!“

И још ми је направила поређења, типа, да ли се Андрић остварио као писац кад је савладао слова, кад је добио Нобелову награду, или се остварује до дана данашњег, иако не зна да га „остварујемо“ деценијама после смрти.

Матирала ме!

Пресабирам се, да ли је мајчинство само прање, кување, спремање, читање бајки пред спавање, картање, разговори о свему, вођење на летовања и зимовања… или је потребно још много, много тога.

Ма, нећу више да мислим о томе, једва чекам да објавим статус: „Остварила сам се као баба једног анђела!“

То ће да ми срцују и лајкују, а снајка нек’ се остварује као мајка, до миле воље!

И не бришем данашњи статус, имам превише лајкова да бих могла да их се одрекнем!

Кад ме „горе“ сачека Свети Петар, и кад треба да ме пошаље међу „мајке“ или „немајке“, ваљда ће знати где да ме упути.

Не знам само, броји ли он лајкове на ФБ…

Ивана Бошњак Бошњак,

која још увек покушава да се оствари као мајка ове двојице испод текста ❤

scan00011 - Copy

УМЕСТО ПРИЧЕ…

broj

О њој је последњих годину дана све речено, у разним медијима.

Али, нико нема с њом оно што ја имам. Од првог сусрета. Мислим да смо се упознале тако што смо се загрлиле.

Докторка за дрво. Столарка. Дама. Човек. Жена. Све је то.

Саткана је од дечачког изгледа, погледа девојчице и јуначког срца.

На један састанак удружења „Софиа“ долази с бројем на руци.

„Као да си логораш“, кажем ја, смејући се од срца.

„Записала сам димензије, на брзину, а нисам стигла да их препишем!“ – мртва озбиљна ће она,  у све свечаној одећи.

Кажем јој да ћу писати текст под насловом „Жена с бројем на руци“, а онда се предомислим.

Не могу тако.

Мислим, требало би да пишем текст „Жена са огромним срцем“. Звучи патетично. Није само то.

Жена која цени идеју више од свега. Жена која жели да своју радост подели с другима. Жена која жели да неког укључи у посао, јер, каже „има места и за друге“. Жена која не жели да рекламира своју фирму, пошто тврди да није фирма суштина приче, него идеја, свест о томе да можеш да изрониш…

И шта сад ја да пишем?

О жени која је столарка, мајка, жени која је довела Италијана у Србију и створила са њим, осим породице, царство дрвета… ?

Не може се рећи. Мора се осетити.

И само сам покушала да пренесем овде.

Надам се да она осети и зна.

Моја Горјана Поњевић Баллани…

gorjana

Ивана Бошњак Бошњак

 

ЛАНАЦ СРЕЋЕ

zasto-se-ne-javljam-porukom

 

Била је нека седамдесет пета… Хиљаду деветсто, та. У поштанском сандучету нашла сам писмо, извучено на шапирографу. Послао ми је неко ко ми жели добро. У писму је писало о томе како је то ланац среће Светог Кристофера, како ланац није прекинут вековима, и наведени су примери људи који су се обогатили јер су преписали писмо и послали га на 12 адреса. А наведен је и случај како је лорд тај и тај игнорисао писмо, па га нашли мртвог, као и случај служавке која је писмо бацила, па је оставио муж, а онда то исто писмо извукла из корпе за смеће, те га преписала и послала, муж јој се вратио и обогатили се. Ваљда наследили оног покојног лорда који се оглушио о Писмо.

Није ми било свеједно, те смо сестра и ја, с обзиром на то да нисмо имале шапирограф, офрље преписале текст у пар примерака и убациле у сандуче бабама из комшилука које нису подносиле децу. Као, ако треба да умре неко, онда нека то буду наџак бабе.

Малко нас је гризла савест, па смо испричале родитељима шта смо урадиле. Тата се смејао наглас и објаснио нам да је он као дете неколико пута „прекинуо ланац“ и ето, још је жив. Мислим, жив је и данас, има скоро осамдесет пет. Кад мало боље размислим, можда га је ипак задесила несрећа, јер је постао учитељ, а да није прекинуо ланац, био би министар финансија… али, шта да се ради. Можда смо и нас две због тога што смо касније редовно прекидале ланац, оглушујући се о Писмо, постале просветарке, а требало је да будемо бар грофице.

Писма сам добијала до своје петнаесте, редовно прекидала Ланац, а онда су писма престала. Ваљда су се, као Три Дебела Немца, задржавала на неком основношколском узрасту.

А онда се двехиљадитих појавили – мобилни телефони!

И силне циркуларне поруке, типа Ланца среће Светог Кристофера. Поруке увек почињу као нешто дивно, задесиће те срећа ако пошаљеш на одређени број адреса… А завршавају се, редовно, да ће ти се десити нешто јааако лоше уколико то не учиниш.

Ланац среће више није на нивоу основношколског узраста, прерастао је у општегенерацијски Ланац.

Сујеверни смо. Шаљемо поруке да бисмо опрали своју савест, да не би несрећа која нас задеси зависила од нас самих. Шаљући их, оптерећујемо људе које сматрамо пријатељима, пребацујући им своју одговорност за евентуално прекидање Ланца.

У мом телефону, у мом месинџеру, тренутно је безброј прекинутих Ланаца. Не прослеђујем ни загрљаје, ни срца,  ни циркуларне поруке било које врсте.

Сва несрећа Света чами у мом телефону и мом компу.

А лепо сам могла бити грофица Фон Та и Та, само да сам прослеђивала поруке!

Мучени Свети Кристофер се на оном свету окреће због мојих непрослеђених порука. Чујем да га тамо зову Свети Вентилатор! И то све због мене!

Елем, ако ми се нешто лоше деси, на гробу нека ми пише „Прекинула Ланац среће“.

Ивана Бошњак Бошњак

ЧЕСТИТКЕ

Кад дође време честитања верских празника, осећам се збуњено.

Познајем људе различитих вероисповести, а углавном не знам ко којој вероисповести припада. За мене су то увек само људи. Добри, драги, несимпатични, пристојни, симпатични … како ко.

Веома сам пажљива према својим пријатељима, памтим рођендане, годишњице…

Друштвене мреже су ми све помутиле, што се честитања тиче.

Одједном ми све делује лицемерно. Паушално се појављују честитке типа „Свим пријатељима који славе…“

Знате ли ко су вам пријатељи који то славе? Ако знате, честитајте им лично.

Признајем да знам само неколико својих пријатеља који славе Божић, било који. Имам неке пријатеље који славе Бајрам. cestitke-prijateljica

Међутим, знам да имам пријатеље који славе Хануку. И не честитам им, јер не знам како се то честита.

Не знам шта славе протестанти, а вероватно их има  међу мојим пријатељима на друштвеним мрежама. Можда има и шинтоиста, па их селекцијом честитања могу повредити.

И сваког дана је неком слава. И сваког дана је неки Дан. И сваког дана могу да честитам нешто, на Фејсбуку.

Честитање на ФБ заличило ми је на својевремене поздраве, жеље, честитке и ЕКО поруке.

„Сину Божидару, мама и тата честитају први рођендан, са жељом да поживи још толико!“ „Свекру Пери срећан рођендан жели снаја Милојка, с песмом „Остани ђубре до краја“!“  „Супрузи Јагодинки, срећну годишњицу брака жели супруг Аксентије, с песмом „Мој животе, друг ми ниси био, леђа си ми окренуо тада, погрешној сам руку дао, то ти нећу опростит’ никада!““ „Сестри Мари, срећну оставинску расправу жели брат Милорад, с песмом „Ти мотику узми од мајке, а ја ћу од оца плуг“… „Бившем супругу Милету, срећну годишњицу развода жели неутешна Олга, с песмом „Помири се, Миле, са мном, макар хтео догодине…“ „Баба Дари, срећан 85. рођендан, уз песму „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа…“

Сад не радимо то. Сад опалимо једну на ФБ, пожелимо „свим пријатељима који…“

И сви срећни. Да будем у тренду, овом приликом, честитам вам свима све, шта год славили, било кад славили!

Живели ви мени, а песму одаберите сами!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

ШТА ТИ ТО ТРЕБА У ЖИВОТУ?

 

1430386714_1380556588

Ово је лична прича. И прича многих „НАС“ који радимо нешто што не морамо, а желимо.

Свакодневно се сусрећемо с питањем: „Шта ти то треба у животу?!“

То питање често постављају они који немају своје животе, па не разумеју да неко жели себи да приушти сусрете с људима који ће те научити нечему, од којих ћеш добити позитивна искуства, позитивне вибрације…

Исто то питање често постављају они којима је стало до нас, они који мисле да ће нас заштитити тим питањем. Као, ако то не радимо, бићемо мирнији.

Ја себи такође понекад поставим то питање. Што ми ово све треба у животу?

Треба ми, да се сретнем са онима који мисле као ја, који мисле различито од мене. И са једнима и другима, ако могу да нађем ону фину нит која ће нас повезати, или нит која ће нас раздвајати, али да јасно можемо да разлучимо у чему се слажемо а у чему не, у одличној сам комуникацији.

Не мислим да живим у земљи у којој је све замрло. Увек замру само појединци. Они други, којих је можда мало, и на трњу виде руже.

Е, због таквих ми треба ово. У животу.

Због таквих људи, таквих сусрета, моје срце је огромно, а моја знања се проширују. Повећавају се жеље да још нешто научим, да што више сазнам. И томе нема краја код људи који су слични.

И зато, уместо суботње пијаце, ја бирам неформално стручно усавршавање. Не једном. Много пута, за све ове године. И даље ћу исто изабрати.

Ево једног од разлога за то што ми све ово треба у животу (пристигао малопре, од особе коју сретох данас на неформалном усавршавању…) :

MOJIH PETNAEST MINUTA

 

Pre nekokoliko godina priređujući svoj portfolio zamolila sam muža da mi pomogne. Ja čitam, on kuca.

Informatičar je, matematičar pa je u prednosti. Posle nekog vremena obraća mi se  rečima:- Ženo, ako se razvedem od tebe imam dokumentovano koliko si sati bila odsutna od kuće! Naravno, komentar je bio u šaljivom tonu i podstaknut brojem sati mog stručnog usavršavanja. Evo, još par sati dodajem danas, ove subote.

Pisanje mi nikada nije bila jača strana. Mozda su mi zato najbolje prijateljice, koleginice, četiri profesorke srpskog jezika. Često znam da prokomentarišem da mi je žao što nemam dara za pisanje jer bi svako moje putovanje na posao čuvenim 581 autobusom bila po jedna priča. Danas, tokom stručnog usavršavanja upoznala sam blogerku čiji su tekstovi omiljeni kod prosvetara. Obratila nam se svojim tekstom koji analizira naše stručno usavršavanjem tj otudjenje od rodjenog deteta. U njemu sam se skoro u potpunosti prepoznala. Doduše, moje dete je još malo da bi samo naručilo pizzu za ručak. U razgovoru sa njom rekla mi je da je ona taj tekst napisala za petnaet minuta inspirisana jednim događajem. Još jedan popularni bloger, moj kolega iz škole, u svom izlaganju reče danas da mu treba takođe petnaestak minuta za tekst. E, pa reših da probam i ja da napišem nešto za petnaest minuta.

Kada me je muž pitao šta bih želela za jubilarnu godišnjicu, umesto komada nakita ili neke lepe destinacije ja sam tražila personalni računar. Krajem prošle godine pričali smo o poklonima ispod jelke. Uvek zanimljiva tema u porodicama sa decom koja još uvek veruju u Deda Mraza. Nije mogao da izdrži pa mi je pokazao web portal na kome je u tajnosti radio da bi mi pomogao u profesionalnom razvoju. Malo pre toga kuća je dobila novog člana familije-  njegovo veličanstvo štampač, koji me je poštedeo gledanja u sat i jurnjave do obližnje knjižare koja srećom radi i nedeljom do 16h časova.

Zahvaljujući njemu, jutros pre polaska na savetovanje u školi, štampajući dodatak izlaganju, prilazi mi dete sa pitanjem: – Mama, koliko ćeš više godina raditi? Za dete njenog uzrasta koje je sinoć ostavilo mamu da na miru radi za posao i probudilo se zatekavši mamu kako i dalje nešto radi za posao, noć se pretvorila u godine. Inače, ona je predškolac koji već sada zna šta je to projekat, školski projekat, geografski projekat i opet projekat. Samo da se oni završe i vratiće se treninzima  u školici sporta. Danas sam ipak stigla da je odvedem na rođendan.

Priznajem da sam pomalo iz sebičnih razloga predložila da povedemo njenu drugaricu da se igraju kod nas, kako se ovi moji minuti ne bi izbrisali. Samo da završim sledeće nedelje interdisciplinarni čas sa matematičarkom, obećavam da ću za njene drugare u vrtiću pripremiti najveći, najbolji i najlepši projekat, a da će mi ona biti glavi asistent.

Nisam bila tako brza kao pomenute kolege koje su me inspirisale da se odvažim i nešto napišem. Ali samo postojanje ovih redova je već nešto, pa ko zna, vreme će pokazati.

Jelena Ustić Tomić “

 

И ако се питате ШТА ОВО ТРЕБА У ЖИВОТУ поменутој блогерки (Ивани Бошњак Бошњак) и блогеру Методичару Методију (Дејану Бошковићу), као  и свима који су данас учествовали у овој величанственој размени идеја и енергије, рећи ћу вам само, покушајте, можда ће и вама значити некад!

 

Ивана Бошњак Бошњак, оплемењена делима:  Дејана Бошковића, Наде Шакић, Гордане Поповић, Данијеле и њених „паметница“, Жељане Лукић Радојичић, Сузане Вељковић и Сузане Миљковић, Луције Тасић, Зорице Ивановић и још многих које тренутно не помињем…

 

П.С. Шта је ово данас у животу требало колегама из моје школе: Јадранки, Мирјани, Милици, Кристини, Ивани, Оливери, Снежи која није могла да дође, али послала радове, Немањи, Хајналки, Ренати… питајте њих! 🙂