ОЦЕНОМ ЋУ ТЕ, ОЦЕНОМ ЋЕШ МЕ!

 

perica-lose-ocene

Ванда је утрчала рано јутрос,  у све шлафроку, просипајући своју кафу. Каже, није могла да сачека да јој ја скувам прву јутарњу. Од радости је скакутала око мене, док сам ја трљала очи, полуразбуђена. Тако ми и треба, кад нисам закључала ноћас!

„Јаоо, драга!“ викала је на сав глас, ударајући ме својим високим тоновима тачно у Еустахијеву трубу. Директно, чини ми се. „Јаао, не могу да дочекам да хемичарки дам лоше оцене!“

Којој црној хемичарки, дете јој у четврти креће тек сутра!? И, о чему уопште прича у пола седам?

Но, не знате ви Ванду, кад су вести у питању, не постоји време. А кад су просветни радници у питању… не постоје границе!

„Хемичарки, оној са црном пунђом, мада мислим да се сад фарба, али, имала је природну црну кад је мени предавала… „

„Чекај, Ванда“, кажем ја, пристављајући своју јутарњу, „о чему САД причаш?“

„Ти, жено, не пратиш новости у просвети, никад? Ено, твој овај нови, онај шарени, каже да ћемо ми, родитељи, да вас оцењујемо. И ја не могу да дочекам да оцењујем хемичарку, ако не оде у пензију до тад, јер ми је у седмом закључила двојку, а сигурна сам да сам знала бар за три! Јаоо, кад ми овај најмлађи крене у седми, надерала је! А да ти искрено кажем, знаш да је физичар био моја љубав, још у средњој, кад нисам знала да ће бити наставник.. и нећу му опростити што ме испалио на матурској вечери и отишао са оном напирлитаном Анђом. Е, кад ми крене дете у шести, па ЈА будем оцењивала њега.. има да искија тај одлазак, не звала се ја Ванда!“

Није ми требало да попијем кафу до краја, разбудих се. И сконтам, већ је прочитала шта је рекао најновији министар, мој. Да ће нас родитељи оцењивати. Родитељи, који су били наши ђаци. А ја се обрадовала кад сам прочитала да ће нас оцењивати.

Мени то значи да ће најзад да схвате шта ми радимо и чиме се бавимо, да ће морати да буду мало више ангажовани око своје деце и око њиховог школовања…

Ја сам његов предлог да нас родитељи оцењују доживела као позитиван пример укључивања родитеља у живот школе. Много пута сам пожелела да ја као родитељ оцењујем наставнике своје деце.

Јутрос се, ипак, поколебах… Шта ако већина њих буде као Ванда, па крену да се свете некадашњим својим наставницима и пропалим везама? Шта ако се буду понашали као судије на клизању, па доделе оцене за уметнички дојам, јер воле шљокице а не воле машнице?

Па кад крену да оцењују писмене радове своје деце кроз оцене наставницима! Па кад крену да нам праве распоред часова! Па кад почну да се мешају у припреме и планове! Па кад нагрну да ми уређују приватни живот на крају!

Лепо написа једна колегиница:“Родитељи нису КОМПАТИБИЛНИ да нас оцењују.“

Компатибилни?! Е, ову бих и ја оценила, али нисам више родитељ ђака! Нажалост.

Схватих да не слушам Ванду више, а она, вришто ли, вришти, Дамјанов зеленко би се постидео, верујте ми!

„И што је најбоље, сигурна, али, пази шта ти кажем, сигурна сам да ћемо моћи за две године да оцењујемо министра, лично! И не само твог, него и све остале министре! Е, кад будем оцењивала СВОГ министра, нека он бере кожу на шиљак!“

Овај ми се део допао. Ко зна, можда ћемо стварно моћи да оцењујемо и министре. Мислим, бар свако свог, а?

 

Ивана Бошњак Бошњак

ПОСТОЈИ ЛИ ФБ ВАН ЖИВОТА?

ЗАШТО САМ ПРИЈАТЕЉ СА ЂАЦИМА НА ФЕЈСБУКУ?

IMG_5767.JPG

Почећу одмах, из центра:

Имам профил на ФБ. Под пуним именом и презименом. Све у животу што радим, говорим и пишем, радим као ЈА, та иста особа, с тим именом и презименом.

Кад сам се запослила у просвети, знала сам да сам у јавном послу. Свако ко ме види и препозна на улици, дозволио је себи да негде прокоментарише моју гардеробу, друштво у ком сам, висину штикле на ципели, шминку или недостатак исте.

Дете сам два просветна радника. Знала сам да је цео комшилук причао о томе како „само вуку са те викендице нешто“, а исто тако сам знала да касирка из продавнице у којој је мој отац куповао минералну воду редовно даје извештај о томе како смо сироти, па имамо само за киселу воду.🙂

Ми смо били породица која се не обазире на такве приче. Али, мени као детету није увек било свеједно кад ме неко од деце из школе упита зашто већ једном не купимо замрзивач, него свакодневно купујемо месо.

А није било Фејсбука…

Као ђак, знала сам ко од наставника тајно иде у цркву иако се није смело, ко се напије па се тетура улицама, а на екскурзијама сам имала прилике да видим пијане професоре, што своје, што туђе. … Толико о приватности, тако извиканој у последње време.

Но, ценила сам их или не, по томе какви су били са нама у учионици, на одморима, летовањима, зимовањима, екскурзијама. Није ми био потребан ФБ да бих видела наставницу у купаћем костиму. Довољно је било да одем на море са школом. А наставнике можемо срести свуда око нас, зар не?

И, где је грех ако неко на ФБ види да сам жив човек, да умем да поделим виц, да изађем са друштвом, да се радујем или тугујем?

Ко мисли да ђаци немају преча посла него нас да прате по фејсбуцима, тај дебело греши!

А зашто сам пријатељ са ђацима на ФБ?

Зато што им ја јесам пријатељ свакако. Поштеније ми је да су ми они пријатељи, да видим и ја како се они понашају, да они виде да нема ничег лошег у мом понашању, него да слушају комшијске трачеве о мени, а ја да не видим колико су они неписмени кад се свађају на друштвеним мрежама.🙂

Ауторитет се не гради само у учионици. Кажу неке колеге, можемо да будемо пријатељи  с бившим ђацима. Као, ваљда тада више нисмо професори?

Моји професори су за мене остали оно што су били и док сам била ђак. Својим сам бившим ђацима учитељица коју поштују, било да смо пријатељи на ФБ или не.

Елем, да закључим:

  • Немам шта да кријем пред ђацима
  • Оно што желим да сакријем, не објављујем на ФБ
  • Ја сам ЈА, са Фејсбуком или без њега, на ФБ или ван њега
  • Бирам ФБ пријатеље и пре ћу бити пријатељ са ђацима које познајем него са особама које не познајем, а имају никове типа „Пастув“, „Фаца“ или слично
  • На мом ФБ зиду се може наћи много вредних информација, што за разне пријатеље, што за ђаке. Ко не жели, не мора да чита.
  • Радујем се успесима својих ФБ пријатеља, посебно ако су моји ђаци
  • Тугујем са својим ФБ пријатељима, ако је за туговање

П.С. Ако избаците „ФБ“ из реченица у овом тексту, добићете једну обичну, нормалну свакодневицу било кога од нас.

 

А ево шта на све каже моја комшиница Ванда:

„А, ви сте, наставници, као, безгрешни? Фризерка може да објави да је на мору, а ти кријеш од ђака? Слике с мора ниси ставила на ФБ зато што си се угојила, а не зато што кријеш приватност! Као да ја не знам да си попила чашу вина код Огија у „Кафе Станица 93“!? Па није ми требао ФБ да то знам, јавила ми Буца! А мислиш да је наставник Жарко кад је млатио жену, то турио на ФБ, па сам тако сазнала? Ее, драга моја, много си ми ти наивна! Знаш ли ти да адвокатицина мала редовно гледа твој ФБ профил преко мог овог млађег сина, а њега боли уво за тебе, и заборавио је да ти је пријатељ на ФБ! А комшија Стаја ми јавио синоћ кад сте се вратили, знала сам пре него што си написала на ФБ да вас је киша отерала с Тисе! Сакрићеш приватност ако немаш ђаке као пријатеље, мало сутра! Него да ти каже твоја Ванда – рекла ми Маја да ће доћи вечерас до тебе, неће још да објави на Фејсу, али, развела се, па мења презиме, узима бабино девојачко! Тек да ти кажем, да се не изненадиш! Одох сад да видим шта има ново на фејсу, не волим кад сам необавештена!“

 

 

Ивана Бошњак БошњакIMG_6023

ХАЈДЕ ДА СЕ…МРЗИМО!

ШТО СЕ НЕ БИСМО МРЗЕЛИ, КАД ТАКО ЛЕПО ТО УМЕМО ДА РАДИМО?

mrznja

 

Ја никад не сретох чуднији свет од просветних радника. Муштикле ми!

Неко је прво закувао причу на рачун ТиО и Информатике као обавезних предмета у школама. Какве везе имају тестерица и шперплоча са компом, нисам још сконтала. Оно, није да нисам покушала да претестеришем компјутер у пар наврата кад ми је цркавала матична плоча, али, да сам га залила масном содом, имало би везе с хемијом, а не са техником…

Искрено, мени је знање из Општетехничког (тако се звао тај предмет) значајно у животу. Много тога научих о саобраћају, о струји, научила да поправљам стварчице по кући, баратам шрафцигером, а шмирглам одлично!

Компјутери су измишљени кад сам већ била „свој човек“. Тако сам о свом трошку завршила курс за сналажење на њима, а усавршавам се како умем и знам. И никако ми није јасно какве везе имају информатика и техничко!

Знам ја да су по школама обучавани наставници Техничког да баратају компјутерима, кад се исти по школама појавише. Али, после тога су многи завршили факултете баш за информатику. И, уместо да и ТиО и Информатика буду заступљени у школи, неко (увек тај „Неко“ поквари све) се досетио да Информатику баци у изборне предмете, у информатичкој ери! Као, ђаци ће сами код куће научити да иду на Фејс, сами ће гледати порно сајтове, па самим тим знају више о компјутерима од наставника, шта ли?

И Домаћинство је изборни предмет, а хеклање може баба да их научи, а за кување имају рецепте са нета! И Чувари природе су неки изборни предмет, као да не могу да сачувају природу без тога!

Па, искрена да будем, не могу. Заиста сматрам да је формално образовање из наведених предмета веома битно. Из Информатике посебно битно. Јер, познавање компа није стављање ласцивних селфија на ФБ и инстаграм.

Али, да се вратим ја својој причи. Зашто сам је започела уопште?

Зато што читам како се месецима просветни радници међусобно препуцавају на друштвеним групама. Са све: „Ви сте, колеге који предајете ТиО  КРИВИ што Информатика није обавезна!“ И са све: „Ви, колеге информатичари, не разумете да деца боље знају о компјуттерима од нас самих!“ и слично. Са све „Ви“.  А иза тога су ненаписане псовке.

И нико, али нико, не псује оног „Неког“ који је све то закувао!

За псовке и мржњу смо сами криви. За остало, хајде да размислимо!

Треба нам коренита промена система образовања, а не псовке!

А дотле, радимо оно што најбоље умемо – мрзимо једни друге.

За сад, мрзе се само техничари и информатичари. Штета!

Хајде да се мало мрзе хемиари и физичари, биолози и географи, ликовњаци и музичари, србисти и математичари.! Што да не?

Зашто сам баш тако категорисала? Па, ионако је небитно, ниђе везе свакако!

Остадоше само јадни учитељи.

Они нека се мрзе међусобно!

 

Ивана Бошњак Бошњак

А СЕЋАШ ЛИ СЕ МУЗЕЈА, ЛЕПИ ГРОМЕ МОЈ?

35-pravila-za-skandal-14280-636x0

 

Надигла се страшна прашина око тога да ли су ђаци били у посети Цеци, или не. Нисам читала ниједан текст. Видим наслове и згражавања.

Уместо да иду у музеј, ишли код Цеце!

И, наравно, не бих ја била ја (а ни Брена), кад не бих имала шта да кажем на све то.

Овако: Како уопште нико не пита, ко је Цеца? Како ми, таки фини и хох, знамо ко је Цеца, ко је Брена, ко је Станија, или Мими Оро?

Како сви знамо ко су те особе?

Не можеш их избећи, наравно! Вире из свих медија, гледају нас са свих друштвених мрежа… Ако немате нет, не гледате ТВ, не читате новине, ипак морате налетети на њих, купујући папирне марамице на киоску, јер вас гледају са пулта, са све насловима „Скандалозно, Дара у истој хаљини два пута!“ и слично. И не могу да не знам да су Дара и Јелена у свађи, чак и ако не знам ко су те две. И не могу да не чујем за Фарму и Парове, иако никад ни делић нисам погледала.

Али, и згражавајући се над ријалитима, над Пинковима и Грандовима, звездама и звездицама, правимо им рекламу.

А иначе, ми смо народ који не избија из музеја и позоришта, па нам Цеца није ниво, шта? Питала сам, наравно, луду комшиницу Ванду шта она мисли о свему. Та жена увек све зна!

И лепо ми каже: „Ма, хајде, драга, ти као да си с Марса пала! Какав музеј? Ишла сам у музеј кад сам била ђак, вукли ме тамо наставници, такви као ти, што мисле да је то култура! А колико је твојих колега било у нашем музеју? Него, кад поведу ђаке на екскурзију, ајте децо да се културно уздижете! Да гледају музеје по градовима у којима до сад нису били. Мош мислити! Колико вас је било да видите Сандићеву кућу? Колико вас је водило децу у наш историјски архив? У којим новинама пише нешто о неком музеју? Где да виде деца шта би желели да погледају у било ком граду? На Пинку? Код Андрије и Анђелке? Пуштате им Цецине песме на одморима, а онда се питате зашто деца слушају Цецу! Кад сте покушали да штрајкујете против утицаја медија на децу? Кад сте надигли џеву око тога шта где може да се слуша, чита, или види? Колико си ме пута питала шта мислим о некој позоришној представи? Него ме питаш, гледам ли Парове! И ти ми причаш о културном ваздизању! Како да знају деца ко је Тодор Манојловић, кад га не помињете нигде? За Пикаса замо да је ауто, а Донатело је корњача! Е, па, да ти каже нешто твоја Ванда: Кад будете направили ситуацију да неко пожели у музеј пре него код Цеце, онда ми се јави! Сад журим, почиње ми реприза Фарме!“

И сад, шта ја да радим? Да се вадим да не знам о чему је причала? Да причам како сам ја слушала Бетовена, све док нисам сазнала да је пас, ено га репризирају данима на некој ТВ… Да сам давно знала да је Моцарт правио куглице од чоколаде?

Кад би у медијима било мање „скандалозних“ ствари, а више музеја, чекала би Цеца!

Овако, знаменитости земље су нам Цецина кућа и Станијино дупе, па ко где оде…

 

Ивана Бошњак Бошњак

УКЛИЗАВАЊЕ

download

 

Почело је шушкањем око симулације завршног испита. Знамо да буде око двадесетог априла, али заборависмо да просветни радници морају да се припреме за изборе, те се шушкало да ће бити 15. и 16. априла.

И новинари су знали. Само просветним радницима нико није јављао. Они су се згледали, питали једни друге… Нема више ТАНЈУГ-а, па ни тај Танјуг није могао да јави. Писало по таблоидима, али, у школу информације нису стизале.

Родитељи и ђаци нам се смејали, Блиц зна, цео комшилук зна, само запослени по школама појма немају.

Обавештење је стигло у школе у петак, 8. априла, негде око три поподне. Право време да неко у школи отвори мејл!

У понедељак, 11. априла, имали смо шта да видимо на огласној табли!

 

Пробни завршни ће се одржати 15. и 16. априла, а за оне који нису у могућности да га тад одрже, могу га организовати у недељи од 18. до 22. априла!

Клизно!

До 22. априла не смеју се објавити резултати! Тако пише у допису Министарства.

Супер! Они који су могли да се организују, организоваше не наврат – нанос, симулирали како су знали и умели, псујући директоре, јер су им уништили петак поподне и целу суботу… Ђаци к’о ђаци, ионако се ништа не питају, симулирали завршни, па после ишли на такмичења која су померена за суботу поподне или недељу.

У понедељак, 18. априла, кад су већ сви на фејсу и по Блицевима ишчитали, што питања, што одговоре, почела је симулација по школама које се нису организовале пар дана раније.

И док сам ја крила резултате негде у брусхалтеру, како научих за време прошлог министра, ђаци јавили браћи и сестрама, а Блиц их јавио васцелој нацији.

Што рече мој друг Методичар Методије, требало би да научим да само просветни радници не смеју да износе податке из школе у јавност, свима осталима је дозвољено.

А онда ме дотукао следећи догађај:

Изборну тишину ми прекинула комшиница Ванда. Свако мало дође с неким новим причама и идејама.

„Драга моја, чула сам да се планирају клизни избори!“

„Какви клизни избори, луда жено?“, мислим се ја, а пристојно је само упитно гледам.

„Знаш како сад то твоје министарство даје родитељима да бирају уџбенике? И како су смислили клизну симулацију тог вашег завршног? Сад, ја се мислим овако: ако сте ви имали ту клизну пробу, а ти стално кажеш да сте ви стуб друштва, онда ће бити и клизних избора.. Можда не баш сад, али, сигурно се планира убудуће тако, јер, кад на стубовима друштва нешто пробају, онда ће то после да важи за све.“

„Чекај, Ванда, како ти замишљаш клизне изборе?“, питам, а већ ми доста разних уклизавања са свих страна…

„Озбиљна сам, знаш да ми овај старији сад радио тај пробни завршни, тако „клизно“. Јаао, што сам ја била срећна што његови у школи нису могли да организују кад и твоји, па сва питања, а богме и одговоре, сазнао од од адвокатицине мале, знаш оне што редовно учи.. Е, па дете ми испало боље припремљено од ње, баш сам адвокатици то натрљала на нос, онако, с гуштом! Е, тако ја мислим, можда ће то твоје министартво организовати и клизну матуру, праву, па ће он опет бити бољи, и има да иде са адвокатицином малом у разред, пази шта ти Ванда каже! Само те молим, организујте ви у вашој школи опет у првом термину, немој да ми дете западне у неку трогодишњу…

И сад ја мислим, ако може та ваша клизна симулација, могу и клизни избори! Знаш да сам ја увек промашивала, никад нисам гласала за ове на власти… ма, за било које на власти, не гледај ме тако! Ја бих гледала да изађем на изборе кад резултати буду објављени негде, па… Како мислиш, не смеју да објаве? Ни ви нисте објавили, па и Блиц писао и питања и одговоре.. тако би и за изборе, сигурна сам! А на фејсу би сигурно увелико… их!

Па да ЈА једном гласам за оне за које се зна да ће победити, а не да увек гласам за погрешне! Па да може онај мој несрећник од мужа да добије посао, а не да га одбију зато што му жена вазда нека опозиција! Па да виде они како Ванда зна да уклизава! А?“

Ивана Бошњак Бошњак

КО, ГДЕ, ШТА И КАКО БИРА?

U330P886T1D28154F12DT20120925135614-400x270

„ИЗБИРАЧ НАЂЕ ОТИРАЧ“

А и мене сваки ђаво тера да се дружим с комшиницом Вандом!

Не стигнем јуче ни кафу да јој скувам, а она већ запенила: “И тако они мени у маркету казали да ја немам право да уђем у магацин и да им препоручим шта од робе да поруче за следећу недељу! Замисли!“

„Чекај, жено“ вриштим ја, мешајући најјефтинију кафу коју сам на црно купила на пијаци,

„о чему ти мени уопште причаш?“

„Као, не разумеш ме? Јеси ли била на Савету родитеља?“ Значајно ме гледа, као да ја морам знати какве везе родитељи имају са робом у маркету.

Одговорим да јесам, пазећи да не проспем кафу док јој додајем шољицу.

„Па, онда?“, опет ће она значајно.

Замолим је да ми све исприча, јер заиста не могу да пратим ток њених мисли и повезивање истих са ко зна чиме.

„Овако је било“, поче, палећи прву у низу завијених цигарета, „на том Савету рекоше да ми као родитељи можемо да бирамо уџбенике за нашу рођену децу. Мислим, то неко ваше министарство има поверења у родитеље. Мада, знаш мене, моја ова двојица никад књигу нису пипнули, а ћера ми, сунце моје, учи сама, па ја до сад нисам видела ниједан уџбеник. А баш сам срећна што могу да изаберем, мене нико није питао из којих ћу уџбеника да учим, а мама и тата појма нису имали ни какав сам ђак, све док нисам матурирала! А и џаба ми просек, кад сам се удала за овог… „

Ту је ја прекинем, замолим да се врати на тему.

И она настави: “Е, онда сам на родитељском све објаснила осталим родитељима. Рекоше ми на том Савету да је то моја обавеза, а ти знаш да сам ја жена од речи. И кад су старешине тражиле да се изјаснимо који су уџбеници непотребни, ја лепо рекла да су СВИ потпуно беспотребни и бескорисни, јер моји синови ниједан нису отворили. Могу ти рећи да сам добила подршку и осталих родитеља, јер и њихова деца слабо уче. Зашто онда да трошимо новце на беспотребне књиге? Старешине мисле исто као ти, драга моја, да је уџбеник потребан и да редовно треба учити, али ја вас просветаре не узимам озбиљно, да нешто вредите, имали бисте већу плату од мене! Код ћере на родитељском сам имала прилике да видим понуђене уџбенике, и баш рекла учитељици да ми се највише свиђају они с лепим илустрацијама, знаш да сам ја уметничка душа… „

Поново ми не би јасно, откуд маркет у причи…

„Ма, душо, не само маркет! То је прелило чашу! Ишла сам и у електродистрибуцију, да заједно с њима формирам цену струје, ишупирали ме, безобразници! А лепо сам им објаснила да држава брине о нама, па да као корисници имамо право да бирамо чије ћемо производе користити, али и да пазимо да цена буде формирана тако да не оптерети наш кућни буџет. У топлани ме гледали као да сам одлепила, а да ти не причам шта су ми рекли у продавици обуће, кад сам покушала да им средим излог и изаберем који модел ће да носе трговкиње. Како, какве везе има? Па, ако бирам теби књиге из којих ћеш да учиш моју децу, могу ваљда да бирам и на другим местима нешто!

У општину ме нису пустили, а хтела да им кажем да би им више одговарало да користе друге хемијске оловке, знаш оне роза, што их увек код себе има адвокатица, она с црвеном косом…“

Е, ту просух кафу по себи! Кап је, буквално, прелила шољу!

Сконтала сам и шта је тражила у маркету. И помислих, није Ванда ни тако шашава као што ја мислим. Ми пишемо образложења, за сваки уџбеник, а никад ми није стигло образложење, ни за киловате, ни за ципеле које купујем, ни за маргарин који мажем на лебац… А да поред сваког производа стоји образложење, ко зна за шта бих се ја одлучила.

Него, нешто мислим, можда ће морати у свакој бранши тако?

Можда смо ми само прототип оног што ће се даље дешавати?

Или је, ипак, Ванда у праву кад каже: “Да нешто вредите, имали бисте бар веће плате…“

Испратих Ванду, јер морам да образложим своје изборе, уважавајући мишљење родитеља и ученика, после директорка треба да образлаже даље, а свакако ће нас неко оптужити за корупцију, иако ни роза хемијску нећемо добити.

Враћајући се у кућу, чујем да ми Ванда довикује с улице: “А треба да се консултујем с педагогом и психологом о тежини ђачке торбе, кажи им да ћу доћи у понедељак!“

С ким ЈА да се консултујем о тежини своје главе после свега овога?

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

ЈЕСИ ЛИ ТО У ШКОЛИ НАУЧИО?

„ЈЕСИ ЛИ ТО У ШКОЛИ НАУЧИО?“490x370_pretnja

 

Реченица, која се деценијама чује, али искључиво кад су неке негативне појаве у питању.

У аутобусу, блебани малтретирају неког деду, а „публика“ бруји:“Ето чему их уче у школи!“

Родитељ, који уредно баца папире и опушке по улици, виче на своје дете које је бацило папир од чоколадице на под собе:“То те учитељица научила?!“

Судећи по тој реченици, у школи се учи да се псује у енормним количинама, да се краде по самопослугама, да се обијају трафике, да се безглаво трчи преко улице, да се малтретирају стари и слаби…

Но, ову реченицу нико никад није упутио неком ко је завршио факултет, ко је успешан у било ком послу…

Математичаре, који су најбољи у свету, нико није питао да ли су то у школи научили.

Не! Такве ствари се, судећи по мишљењу јавног мњења, не уче у школи.

Нико не помисли, да у исту школу иду и они који су пристојни, лепо васпитани, као и они бахати и неваспитани. Ако се у школи учи само ружно понашање, откуд толико финог света око мене?

Нешколовани, можда?

Сећам се једног оца, који је на моју примедбу да његов син дави децу за време одмора (буквално дави, стежући их за врат), рекао:“Ма, то мора да је у школи научио! Показаћу ја њему, удавићу га кад дође кући!“

Хтедох упитати, да ли је и њега у школи неко учио таквом родитељству, али, оде човек да удави дете јербо дете дави другу децу…

Верујте ми, у школи нико не може научити дете да на Фејсбуку прети другој деци, да поставља скаредне фотографије, да пљује и псује улицом, да скрнави гробља, да пијано бауља са 14 година, да носи ланце и катанце на заказану тучу, да злоставља животиње…

Чак и кад бисмо хтели, немамо начин да их томе У ШКОЛИ научимо.

А где и како то све науче, запитајте се пре него што поставите питање:“ЈЕСУ ЛИ ТЕ У ШКОЛИ ТОМЕ НАУЧИЛИ?!“

 

Ивана Бошњак Бошњак