ЛАНАЦ СРЕЋЕ

zasto-se-ne-javljam-porukom

 

Била је нека седамдесет пета… Хиљаду деветсто, та. У поштанском сандучету нашла сам писмо, извучено на шапирографу. Послао ми је неко ко ми жели добро. У писму је писало о томе како је то ланац среће Светог Кристофера, како ланац није прекинут вековима, и наведени су примери људи који су се обогатили јер су преписали писмо и послали га на 12 адреса. А наведен је и случај како је лорд тај и тај игнорисао писмо, па га нашли мртвог, као и случај служавке која је писмо бацила, па је оставио муж, а онда то исто писмо извукла из корпе за смеће, те га преписала и послала, муж јој се вратио и обогатили се. Ваљда наследили оног покојног лорда који се оглушио о Писмо.

Није ми било свеједно, те смо сестра и ја, с обзиром на то да нисмо имале шапирограф, офрље преписале текст у пар примерака и убациле у сандуче бабама из комшилука које нису подносиле децу. Као, ако треба да умре неко, онда нека то буду наџак бабе.

Малко нас је гризла савест, па смо испричале родитељима шта смо урадиле. Тата се смејао наглас и објаснио нам да је он као дете неколико пута „прекинуо ланац“ и ето, још је жив. Мислим, жив је и данас, има скоро осамдесет пет. Кад мало боље размислим, можда га је ипак задесила несрећа, јер је постао учитељ, а да није прекинуо ланац, био би министар финансија… али, шта да се ради. Можда смо и нас две због тога што смо касније редовно прекидале ланац, оглушујући се о Писмо, постале просветарке, а требало је да будемо бар грофице.

Писма сам добијала до своје петнаесте, редовно прекидала Ланац, а онда су писма престала. Ваљда су се, као Три Дебела Немца, задржавала на неком основношколском узрасту.

А онда се двехиљадитих појавили – мобилни телефони!

И силне циркуларне поруке, типа Ланца среће Светог Кристофера. Поруке увек почињу као нешто дивно, задесиће те срећа ако пошаљеш на одређени број адреса… А завршавају се, редовно, да ће ти се десити нешто јааако лоше уколико то не учиниш.

Ланац среће више није на нивоу основношколског узраста, прерастао је у општегенерацијски Ланац.

Сујеверни смо. Шаљемо поруке да бисмо опрали своју савест, да не би несрећа која нас задеси зависила од нас самих. Шаљући их, оптерећујемо људе које сматрамо пријатељима, пребацујући им своју одговорност за евентуално прекидање Ланца.

У мом телефону, у мом месинџеру, тренутно је безброј прекинутих Ланаца. Не прослеђујем ни загрљаје, ни срца,  ни циркуларне поруке било које врсте.

Сва несрећа Света чами у мом телефону и мом компу.

А лепо сам могла бити грофица Фон Та и Та, само да сам прослеђивала поруке!

Мучени Свети Кристофер се на оном свету окреће због мојих непрослеђених порука. Чујем да га тамо зову Свети Вентилатор! И то све због мене!

Елем, ако ми се нешто лоше деси, на гробу нека ми пише „Прекинула Ланац среће“.

Ивана Бошњак Бошњак

Advertisements

ЧЕСТИТКЕ

Кад дође време честитања верских празника, осећам се збуњено.

Познајем људе различитих вероисповести, а углавном не знам ко којој вероисповести припада. За мене су то увек само људи. Добри, драги, несимпатични, пристојни, симпатични … како ко.

Веома сам пажљива према својим пријатељима, памтим рођендане, годишњице…

Друштвене мреже су ми све помутиле, што се честитања тиче.

Одједном ми све делује лицемерно. Паушално се појављују честитке типа „Свим пријатељима који славе…“

Знате ли ко су вам пријатељи који то славе? Ако знате, честитајте им лично.

Признајем да знам само неколико својих пријатеља који славе Божић, било који. Имам неке пријатеље који славе Бајрам. cestitke-prijateljica

Међутим, знам да имам пријатеље који славе Хануку. И не честитам им, јер не знам како се то честита.

Не знам шта славе протестанти, а вероватно их има  међу мојим пријатељима на друштвеним мрежама. Можда има и шинтоиста, па их селекцијом честитања могу повредити.

И сваког дана је неком слава. И сваког дана је неки Дан. И сваког дана могу да честитам нешто, на Фејсбуку.

Честитање на ФБ заличило ми је на својевремене поздраве, жеље, честитке и ЕКО поруке.

„Сину Божидару, мама и тата честитају први рођендан, са жељом да поживи још толико!“ „Свекру Пери срећан рођендан жели снаја Милојка, с песмом „Остани ђубре до краја“!“  „Супрузи Јагодинки, срећну годишњицу брака жели супруг Аксентије, с песмом „Мој животе, друг ми ниси био, леђа си ми окренуо тада, погрешној сам руку дао, то ти нећу опростит’ никада!““ „Сестри Мари, срећну оставинску расправу жели брат Милорад, с песмом „Ти мотику узми од мајке, а ја ћу од оца плуг“… „Бившем супругу Милету, срећну годишњицу развода жели неутешна Олга, с песмом „Помири се, Миле, са мном, макар хтео догодине…“ „Баба Дари, срећан 85. рођендан, уз песму „Узми све што ти живот пружа, данас си цвет, сутра увела ружа…“

Сад не радимо то. Сад опалимо једну на ФБ, пожелимо „свим пријатељима који…“

И сви срећни. Да будем у тренду, овом приликом, честитам вам свима све, шта год славили, било кад славили!

Живели ви мени, а песму одаберите сами!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

ШТА ТИ ТО ТРЕБА У ЖИВОТУ?

 

1430386714_1380556588

Ово је лична прича. И прича многих „НАС“ који радимо нешто што не морамо, а желимо.

Свакодневно се сусрећемо с питањем: „Шта ти то треба у животу?!“

То питање често постављају они који немају своје животе, па не разумеју да неко жели себи да приушти сусрете с људима који ће те научити нечему, од којих ћеш добити позитивна искуства, позитивне вибрације…

Исто то питање често постављају они којима је стало до нас, они који мисле да ће нас заштитити тим питањем. Као, ако то не радимо, бићемо мирнији.

Ја себи такође понекад поставим то питање. Што ми ово све треба у животу?

Треба ми, да се сретнем са онима који мисле као ја, који мисле различито од мене. И са једнима и другима, ако могу да нађем ону фину нит која ће нас повезати, или нит која ће нас раздвајати, али да јасно можемо да разлучимо у чему се слажемо а у чему не, у одличној сам комуникацији.

Не мислим да живим у земљи у којој је све замрло. Увек замру само појединци. Они други, којих је можда мало, и на трњу виде руже.

Е, због таквих ми треба ово. У животу.

Због таквих људи, таквих сусрета, моје срце је огромно, а моја знања се проширују. Повећавају се жеље да још нешто научим, да што више сазнам. И томе нема краја код људи који су слични.

И зато, уместо суботње пијаце, ја бирам неформално стручно усавршавање. Не једном. Много пута, за све ове године. И даље ћу исто изабрати.

Ево једног од разлога за то што ми све ово треба у животу (пристигао малопре, од особе коју сретох данас на неформалном усавршавању…) :

MOJIH PETNAEST MINUTA

 

Pre nekokoliko godina priređujući svoj portfolio zamolila sam muža da mi pomogne. Ja čitam, on kuca.

Informatičar je, matematičar pa je u prednosti. Posle nekog vremena obraća mi se  rečima:- Ženo, ako se razvedem od tebe imam dokumentovano koliko si sati bila odsutna od kuće! Naravno, komentar je bio u šaljivom tonu i podstaknut brojem sati mog stručnog usavršavanja. Evo, još par sati dodajem danas, ove subote.

Pisanje mi nikada nije bila jača strana. Mozda su mi zato najbolje prijateljice, koleginice, četiri profesorke srpskog jezika. Često znam da prokomentarišem da mi je žao što nemam dara za pisanje jer bi svako moje putovanje na posao čuvenim 581 autobusom bila po jedna priča. Danas, tokom stručnog usavršavanja upoznala sam blogerku čiji su tekstovi omiljeni kod prosvetara. Obratila nam se svojim tekstom koji analizira naše stručno usavršavanjem tj otudjenje od rodjenog deteta. U njemu sam se skoro u potpunosti prepoznala. Doduše, moje dete je još malo da bi samo naručilo pizzu za ručak. U razgovoru sa njom rekla mi je da je ona taj tekst napisala za petnaet minuta inspirisana jednim događajem. Još jedan popularni bloger, moj kolega iz škole, u svom izlaganju reče danas da mu treba takođe petnaestak minuta za tekst. E, pa reših da probam i ja da napišem nešto za petnaest minuta.

Kada me je muž pitao šta bih želela za jubilarnu godišnjicu, umesto komada nakita ili neke lepe destinacije ja sam tražila personalni računar. Krajem prošle godine pričali smo o poklonima ispod jelke. Uvek zanimljiva tema u porodicama sa decom koja još uvek veruju u Deda Mraza. Nije mogao da izdrži pa mi je pokazao web portal na kome je u tajnosti radio da bi mi pomogao u profesionalnom razvoju. Malo pre toga kuća je dobila novog člana familije-  njegovo veličanstvo štampač, koji me je poštedeo gledanja u sat i jurnjave do obližnje knjižare koja srećom radi i nedeljom do 16h časova.

Zahvaljujući njemu, jutros pre polaska na savetovanje u školi, štampajući dodatak izlaganju, prilazi mi dete sa pitanjem: – Mama, koliko ćeš više godina raditi? Za dete njenog uzrasta koje je sinoć ostavilo mamu da na miru radi za posao i probudilo se zatekavši mamu kako i dalje nešto radi za posao, noć se pretvorila u godine. Inače, ona je predškolac koji već sada zna šta je to projekat, školski projekat, geografski projekat i opet projekat. Samo da se oni završe i vratiće se treninzima  u školici sporta. Danas sam ipak stigla da je odvedem na rođendan.

Priznajem da sam pomalo iz sebičnih razloga predložila da povedemo njenu drugaricu da se igraju kod nas, kako se ovi moji minuti ne bi izbrisali. Samo da završim sledeće nedelje interdisciplinarni čas sa matematičarkom, obećavam da ću za njene drugare u vrtiću pripremiti najveći, najbolji i najlepši projekat, a da će mi ona biti glavi asistent.

Nisam bila tako brza kao pomenute kolege koje su me inspirisale da se odvažim i nešto napišem. Ali samo postojanje ovih redova je već nešto, pa ko zna, vreme će pokazati.

Jelena Ustić Tomić “

 

И ако се питате ШТА ОВО ТРЕБА У ЖИВОТУ поменутој блогерки (Ивани Бошњак Бошњак) и блогеру Методичару Методију (Дејану Бошковићу), као  и свима који су данас учествовали у овој величанственој размени идеја и енергије, рећи ћу вам само, покушајте, можда ће и вама значити некад!

 

Ивана Бошњак Бошњак, оплемењена делима:  Дејана Бошковића, Наде Шакић, Гордане Поповић, Данијеле и њених „паметница“, Жељане Лукић Радојичић, Сузане Вељковић и Сузане Миљковић, Луције Тасић, Зорице Ивановић и још многих које тренутно не помињем…

 

П.С. Шта је ово данас у животу требало колегама из моје школе: Јадранки, Мирјани, Милици, Кристини, Ивани, Оливери, Снежи која није могла да дође, али послала радове, Немањи, Хајналки, Ренати… питајте њих! 🙂

ЗНА СЕ…

nr83f1nmwrgtat1urtrt

Моја вам је комшиница Ванда ходајући таблоид!

Све зна! Сваки пут кад крене са трачем, почиње са: „Зна се..“, или „Сви већ знају…“

Ја увек испаднем тотална незналица у њеном присуству!

Док она прича, ја покушавам да поватам ко је ко у тим „ЗНА СЕ“ причама. И углавном не успевам.

Долази пре пар дана и после: „Знаш ли ти, драга моја, да ћете ви, просветари, добити велико повећање…?“ Ја даље чујем само „дрмбрмблатрм…“ али, онда креће: „Зна се да ви не бринете о ђацима, него само о својим платама…“

„Аман, КО то зна, Ванда? Шта ти значи „зна се“?“

„Сви знају! Шта теби није ту јасно? Стално се правиш блесава! А зна се и да се комшиница Вида, синдикалка,  виђа са Стевом, наставником техничког,  ноћу, кад нико не види.“

„Ванда, како се зна, ако их нико не види?“

„А ти би хтела да их види Стевина жена? То би ти волела?“

„Ванда, не занимају ме те приче, ко се са ким тајно виђа, ко куда тајно путује… Не изврћи тезе, ја те упорно питам шта ти значи да „сви знају“, ко су то „сви“ и шта их боли уво!?“

Већ се нервирам, али, знате  Ванду, упорна и свезнајућа!

„Ни ти ми, драга моја, ниси цвећка! Лепо сам те у среду питала хоћеш ли са мном код Драгане, а ти, као, гледала филм, а овамо, ишла са Бобом на кафу!“

„Ванда, забога, нисам ишла никуд, гледала сам филм! Друго, ко је Боба?“ Не знам уопште о коме прича, не знам ни да ли је у питању мушко или женско, али, не вреди са тим свезналицама…

„Сви знају да си била са Бобом у оном фенси кафићу, немој мене да мунташ! Рекли ми људи.“

„Ко је могао да ти каже нешто што уопште није истина?“

„Нећу да ти кажем, обећала сам тој особи да нећу рећи.“

„Ванда…“ покушавам ја смирено, „не занима ме „особа“ која ти је рекла. Кажем ти, нисам никуд ишла нити имам потребу да ти се правдам. Али ми не можеш рећи како сви знају, кад не знам ја.“

„Мени је доста твог врдања, увек кажеш нешто друго! Као онда кад си звала Марину, па се договарала да са њом путујеш за Бг на три дана, а мени ниси ништа рекла.“

„Нисам звала Марину већ месецима. Откуд ти сад то?“

„Е, спровела је Ванда малу истрагу, тако да ти не вреди…“

Ја већ пред хистеријом, али, она у хистерији. Не чује, само меље како није фер што њу не зовем некуд на три дана… Не вреди да јој кажем да са Марином баш и нисам у неким односима, да нисам никад с Марином планирала никакав пут… Шта ми вреди, кад сви знају, осим мене?

Још једном, полако, покушавам да јој кажем суштину: „Слушај ме, озбиљна сам. Не желим да ти причам да ли је нешто истина или није, него хоћу да те питам како можеш себи да дозволиш да говориш како је нешто општепозната ствар, кад немаш никакве аргументе и стално се служиш причама како ти знаш, јер си се распитала. Требало би да знаш да ја немам проблем да ти кажем с ким сам пила кафу, али исто тако да нисам обавезна да било коме полажем рачуне о свом приватном животу. Како ја тебе никад не спопадам причама такве врсте?“

„То је зато што си сама себи једино битна, не занимају те други људи! Себична си!“

Како сад дођосмо до тога, лебац му пољубим? Како испадох себична зато што не знам трачеве о комшилику? Зар заиста неко мисли да је препричавање неистина брига о другим људима?

Но, не вреди с њом, она кад запени…

„И још да ти кажем: ЗНА СЕ да се твоја другарица Маја виђа са много млађим типом, проверено билдером, који вози црни мерцедес и води је на вечере!“

Оде љута на мене јер нећу да јој признам од кад се Маја виђа с тим билдером. Ја у шоку. Колико знам, Маја се виђа се господином који је десетак година старији од ње, планирају венчање. А и небитно ми, него треба да кумујем, па зовем Мају, тек да проверим да ли да купујем поклон, или ће билдер све да поквари…

„Мајо, леба ти, с каквим билдером се ти виђаш, млађи од тебе, вози мерџу и води те на вечере?“

С друге стране слушалице громогласан смех: „Душо, то опет нешто што сви знају, осим мене? Камо среће да имам млађег билдера с мерџом! Имам овог старог дилбера с реноом, а вечере спремам сама! Мада, можда „сви“ заиста мисле да ми припада млади билдер! Цене ме људи!“

Утеши ме Маја! У праву је.

Сви они што „све знају“ о мени су увек они о којима ја ништа ни не желим да знам.

 

Ивана Бошњак Бошњак

КОЛАРИЋУ, ПАНИЋУ…

roditelji1

Повео тата сина на утакмицу. Тата наоружан бакљама, успут прича сину како се редовно бије за „свој“ тим. Срећући навијаче из противничког табора, тата поносно узвикује псовке на рачун „њиховог“ тима, називајући играче тог тима којекаквим именима. На стадиону хаос. Вика, псовке.. тата поносан што „крсти“ сина као будућег навијача.

Син, по одласку у школу, пребија дечака који навија за противнички тим. У школу стиже инспекција, истражује ко је крив – наставници, ПП служба или директор. Школа свакако сноси одговосност за насиље. Џаба што сви знају да у школи наставници уче ђаке да навијају за свој тим, а не против другог тима.

Код куће, мама са ћерком гледа серију. Или неки ријалити. Актери се туку, пљују, псују. „Е, нека ју је почупала, та краветина је то и заслужила!“ – говори мама, чекајући следећу епизоду тог нечег у коме ће се неки други актери псовати, пљувати, тући…

Но, мама није рачунала на то да нека друга мама гледа још већи број таквих серија или ријалитија са својом ћерком, те њена ћерка буде умлаћена сутрадан у школи, јер је лепша и згоднија од оне која ју је претукла. Није бољи ђак, не треба тући боље ђаке, него лепше и згодније. Или оне с цвикерима. Или оне за које неко процени да су ружни. Или оне скупо обучене. Или оне обучене код Кинеза. Нема правила. У сваком случају, пожељно је неког извређати и/или претући.

Еее, та мама је незадовољна, јер је њена ћерка добила батине. За то су криви, наравно, наставници! А ко би други!? Да је њена ћерка претукла ону НЕВАСПИТАНУ, то би  била друга прича, јер би њена ћерка била већ нечим изазвана.

Ова мама се случајно познаје са татом навијачем. Она подржава љутњу тате чији је син претукао другара. Школа није пазила да се не деси туча. Не би, ваљда, комшијин син тукао неког „тек тако“. Сигурно је имао неки разлог.

Но, њена је ћерка претучена без разлога. Комшија навијач подржава ову маму. Он разуме патњу неког ко је неправедно претучен. Јер, и он јако добро зна да је педагог крив. И дежурни наставници. Нису чували јадну девојчицу, зна он.

Обоје упадају у директорову канцеларију, вређајући директора, претећи му инспекцијом, а богме и батинама.

Директор покушава да каже нешто у одбрану запослених. Џаба. И мучени диша зна да ће бити одговоран, да ће му стићи инспекција, да ће бити развлачен по новинама као Пантина пита… да ће дежурни наставници бити у медијима означени као нерадници који нису спречили инциденте.

За то време, наставници по ко зна који пут на Тиму за ненасиље покушавају да реше проблем детета који псује и вређа те исте наставнике.  Добио је укор директора, али, не можеш га преместити у другу школу, то је једина школа у месту. Или, већ, постоји неки други разлог. А и ако пребаце тог, таман њима стиже исти такав из неке друге школе…

Док Тим за ненасиље пише пријаве по Протоколу, једна од наставница трећи пут добија шамар од истог ученика. Мама тог ученика објашњава како не сме да исприча супругу, јер ће овај претући сина. Тата се ионако не појављује кад га зову на разговор. Ради. А и незгодан је кад попије. Иначе је, судећи по понашању сина, веома „згодан“, чим сви стрепе од његових батина.

Епилог сваке овакве приче, а свако од нас може испричати бар по пет: Школа кажњена, директор разрешен, наставници на стубу срама… а деца пребијају даље, до смене следећег директора, до кажњавања следећег старешине…

Ко им је крив, кад раде у просвети, а не знају свој посао!

А посао наставника је, изгледа, да, осим што пишу до бесвести оно што њихови надлежни траже од њих, осим што  држе наставу, обавезне и ванаставне активности, стручно се усавршавају у асертивној комуникацији (да би, ваљда, емпатисали са шибаџијом који их вређа), да чувају децу.

Да чувају оне који бију и оне које бију. Ако то не успеју, криви су јер нису нашли начин.

А ионако не раде ништа, само штрајкују! Е, кад они штрајкују, тад школа недостаје – родитељима! Јер, шта да раде с децом, немогући су кад нису у школи!

„Ако ЈА већ не могу да изађем с њим на крај, морате ви у школи, то је ваш посао!“

Лепо каже та мама. И тај тата. И нека друга мама, и неки трећи тата.

Јер, они немају времена, пошто раде.

Ја рођена и школовала се у земљи где су скоро сви били запослени. Радили по сменама, деца остајала сама код куће, сви смо носили кључ од стана око врата. Тада ниједан родитељ није рекао да нема времена за дете јер мора да ради.

И зашто све ово пишем, кад се за мене зна да сам нерадник, самим тим што сам просветарка?

Лепо ми рече комшиница Ванда: „Лако је теби, твоја су деца добра!“

Па, јесте, добри су. Били и остали. Мора да су ми их заменили негде у породилишту, па ми подметнули добру децу, намерно.

О.К. Хвала оном ко ми је такву децу подметнуо, па не морам да претим директору школе  и ПП служби…

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

ДА ЛИ СУ НАВИЈАЧИ ДЕО ЕКИПЕ?

 

Russian Football Premier League: Spartak Moscow 3 - 2 Krasnodar

Још увек не могу да се опоравим од утиска од синоћ. На величанственој манифестацији, која се зове „НОЋ ИСТРАЖИВАЧА“, манифестацији европских размера, која промовише ученичку и наставничку креативност, озбиљан приступ науци, где су посетиоци и родитељи, и ђаци и наставници, а често и случајни пролазници… организован је „СУПЕР СУ КВИЗ“.

Но, да кренем од почетка:

Манифестација је традиционална. Не зна се шта је занимљивије, да ли експерименти које изводе ђаци, да ли посвећеност наставника који озарених лица посматрају своје ученике и помажу им да се покажу у најбољем светлу, да ли усхићење посетилаца… Данима би се могло писати о тој једној јединој вечери.

Ученици који нису учествиовали, него само посматрали експерименте и експонате, желе да и сами покушају следеће године. Освајачи награда на фото конкурсу жељно ишчекују следећу годину, надајући се поновљеном успеху и наредне године. И сви чекају квиз на крају вечери.

Сваке године друга је тема квиза. Везана је за тему „Ноћи истраживача“, те је ове године тема била топлота.

Екипе спремне, Културни центар Зрењанина пун навијача.

Одједном – шок!

Озвучење не функционише, али  зато функционишу „навијачи“ из једне сеoске школе. Вриште, урлају, дозивају се на сав глас међусобно, прескачу преко седишта… На опомене присутних наставника из других школа, одговарају ружним речима и обрецају се. Стигли су са три аутобуса. Њихове наставнице мирно седе. Питам се да ли оне чују оно што сви ми не чујемо, а то су питања за екипе.

Организација квиза је друга прича : Ситна бела поља на светло жутој подлози (на видео- биму), публика не види ни питања ни одговоре, а не чује ништа, што због озвучења, што због урлања, буквално урлања „навијача“ из села чије име не желим да наведем, јер су ми корени из истог села…

Прилазим судијама и тражим да нађу начин да се понашање „навијача“ регулише, иначе ћемо напустити квиз.

Судије преносе водитељкама нешто од мојих речи. Резултат: водитељка квиза обраћа се речима: „Молимо публику да буде мало тиша.“

Да буде  МАЛО тиша!? Невероватно!

Урлање не престаје. Сваки одговор било које друге екипа, пропраћен је громогласним „УАААА!“ поменутих „навијача“. И тако до у бескрај.

Нисам то доживела никад, за 27 година своје просветарске каријере.

Ни на фудбалским утакмицама.

Толико о младим научницима из неког места И њиховима наставницама.

Да ли су навијачи део екипе? Сматрам да јесу. Зар је тешко било припремити три аутобуса ученика на то како треба да се понашају на квизу?

Знам, сурова сам, али, да сам водитељ квиза, дисквалификовала бих екипу чији се навијачи тако понашају.

Али, нисам водитељ, ни организатор, то је тачно. А после синоћњих догађаја, волела бих да јесам. И потрудићу се да се ангажујем следеће године.

Кад се све завршило, а квиз, који је годинама био занимљиви и едукативан, синоћ је био потпуни дебакл, са све проглашењима победника, прилазим да честитам ученицима и наставницима наше школе који су освојили награде на фото – конкурсу. Ученици су добили лепе награде, морам признати.

Наставници – ШИПАК! Ни захвалницу! 😦

Дошло ми је да сама повичем: „УАААА!!!“

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

144380.2265635

ДОКЛЕ ВИШЕ О БЕСПЛАТНИМ УЏБЕНИЦИМА?

22047808_10210323205817335_6617008721707295479_o

 

Први пут, идеја о „бесплатним“ уџбеницима, јавила се 2011. године, кад је тадашња власт решила да те уџбенике набави из буџета за просвету. Све под паролом „социјална једнакост“ и „улагање у образовање“.

Прво, социјалне разлике се код ученика виде по патикама и мобилним телефонима, да не причам о летовањима и телохранитељима.Не виде се по уџбеницима.  Бесплатни уџбеници су тада били бесплатни за родитеље, али не и за државу, а још мање за просветне раднике, јер је буџет предвиђен за образовање остао „краћи“ за који милион евра.

У исто време, прича о УЛАГАЊУ У ОБРАЗОВАЊЕ је била шарена лажа коју су лако прогутали родитељи, али не и просветни радници. ПОСЕДОВАЊЕ уџбеника није улагање у образовање. Понајмање кад се зна да у већини школа у Србији нема фискултурне сале, нема лопти за извођење наставе физичког, нема основних наставних средстава. Преко 90 % школа нема топлу воду којом би ученици могли да оперу руке.

Улагање у образовање значило би побољшање статуса просветних радника, не само материјалног, него и образовног, у смислу квалитетних семинара и обезбеђивања савремених наставних средстава за рад. Јер, наставник са таблом и кредом не може бити ауторитет ученику са таблетом и drow pad-om.

Сад су, опет, бесплатни уџбеници, неком тема за прикупљање симпатија широких народинх маса.

У земљи, из које се „извозе“ „производи“ просветних радника, улагање у образовање треба да је поткрпљено озбиљном националном стратегијом, омогућавањем да се ученици школују за профиле потребне држави. Тако се новац из државне касе, уложен у образовање, враћа држави. Куповином уџбеника држава има само трошак.

Родитељи су одговорни за школовање своје деце. Онај ко има новац за кладионицу, чипс и кока колу, може да има новац и за уџбенике. Није тешко одредити границу којом би се доделили уџбеници породицама које нису у могућности да их својој деци приуште.

А онај ко заговара поделу уџбеника свим ученицима у држави, требало би да размисли о томе да само здрава нација може да има здраве кадрове.

Новац за куповину уџбеника, тачно је довољан да се свој деци у Србији обезбеди квалитетна ужина, јер је ужина у школама ограничена јавном набавком, те нам ђаци једу производе најјефтинијих понуђача, који никако не доприносе здрављу деце.

Тај новац се такође може уложити у едукацију ученика и родитеља везану за здравију исхрану.

Јер, ученику са кока колом у једној, а пицом у другој руци, не могу бесплатни уџбеници помоћи да здравије одраста.

Кад схватимо да популизам треба да заменимо озбиљном концепцијом и озбиљним системом образовања, можемо се надати помаку са мртве тачке.

Ивана Бошњак Бошњак