КУЛТУРА И УМЕТНОС’ ЈЕДНОГ КУД-а

 

jelkica

Наиђу тако празници, сумираш годину… Све ми је било добро у претходној, једна од бољих што се мене тиче. И некако, у новогодишњем расположењу, одем по ‘ладноћи да китим јелку са ђацима у „Авиву“ пре три недеље.

Субота, нерадни дан, али, лепо ми је да сам са ученицима и њиховим родитељима, представљам школу. Речено је да једну јелку ките две организације, нама запало Културно – уметничко друштво „Светозар Марковић“.

Организатори залепили лого, наш и њихов, на саксију у којој је јелкица. Обрадовали смо се, признајем, на брзину смо правили украсе и плашили смо се да сами немамо довољно украса за целу јелку.

Окитисмо нашу половину јелке, прошетали около једно сат времена, фотографисали се. И смрзли. Срели драге пријатеље, али нам хладно и већ се спремамо да кренемо, кад, дотрчава пар ђака до мене.

„Учитељице, скинули су наш знак са јелке!“

„Ко је скинуо знак?“, питам ја људе окупљене око „наше“ јелке.

Тишина.

„Она жена“, рече једна ученица, показујући на жену са наочарима. (Наочари су дивне, зеленкасте, пожелела сам такве, признајем.)

„Извините“, обратим се жени на коју ми деца показаше, „ђаци кажу да сте Ви скинули наш лого.“

„Да“, одговори она, „нисте били ту.“

„Прво, ту смо, друго, и да нисмо, окитили смо нашу половину, зашто сте нам скинули знак?“

Жена, наоштрена очигледно, повишеним тоном наставља: „ Ми смо први стигли, требало је да нам се јавите!“

Ја у шоку. „Вама да се јавим!? Зашто? Него, питам Вас, где је лого наше школе?“

Она се окреће момку са апаратићем у устима, тражи од њега да нам да папир са логом наше школе, који је залепио организатор пре кићења јелке.

Момак вади изгужван и исцепан папир  и обраћа ми се речима: „Госпођо, немојте да се простачите!“

„Шта сте ми рекли?!“, питам ја и даље збуњена понашањем људи из КУЛТУРНО УМЕТНИЧКОГ ДРУШТВА.

Госпођа која је скинула знак каже: „Ја не знам ко сте Ви, први пут Вас сад видим.“

„Није битно ко сам ЈА“, одговарам, „видели сте да су моји ђаци китили наш део јелке, пре сат времена, ви сте окитили своје, и то је то. Ја само питам, зашто сте скинули лого наше школе?“

„Ви сте прости!“, виче момак са апаратићем у устима.

Утом прилази човек који изговара своје име (нисам запамтила, мени су имена небитна, представљамо организације) каже да је директор културно уметничког друштва „Светозар Марковић“

Пита ме за име. Кажем му, љубазно, да је моје име небитно, ученици су окитили део јелке који је био назначен.

Оде он до организатора, из мени непознатих разлога.

Ми крећемо кући, јер је сувише хладно, најављени програм тек почиње…

Успут, чујем како госпођа са зеленкастим наочарима и момак са апаратићем говоре наизменично људима који су око њих: „Због једне просте госпође, пропао нам дан… Она треба да се лечи код психијатра, знам ја добро ко је она…“ и слично.

Присутни ученици и њихови родитељи изненађени ситуацијом. Ђаци кажу: „Учитељице, они су знак скинули кад је дошла телевизија да сними јелку, пошто су мислили да смо ми отишли, па су хтели да сви мисле да је само њихова…“

Опа, значи да наши на брзину направљени украси и нису били тако лоши!

Додуше, ми нисмо ни знали да је у питању такмичење, мислили смо да је кићење ревијалног карактера…

Но, беше ово добра лекција за ученике. Попричасмо о значењу изрека „китити се туђим перјем“, „напад је најбоља одбрана“ и слично. Нерадна субота испаде још и вишеструко поучна за ђаке.

И за мене.

Сазнала сам да је довољно звати се „Културно –уметничко друштво Светозар Марковић, Зрењанин“ и под фирмом културе и уметности вређати људе и присвајати ученичке радове као своје.

Ја нисам тако културно и уметнички настројена.

Ја сам обична учитељица.

И, пошто су ме упорно питали за име, заборавих да им кажем, ако већ добро знају ко сам ја, требало је да се надају да ћу их опевати у неком тексту.

Именом и презименом, не кријући се иза организације.

Зовем се Ивана Бошњак Бошњак.

 

П.С. Фотографија јелке пре него што су културни и уметнички настројени радници скинули наш лого

 

 

Advertisements

УЋИ ИЛИ НЕ УЋИ? КАКО СЕ ПОНАШАТИ У ТУЂОЈ КУЋИ?

 

20181013_124120

Негде је неко објавио чланак о томе како ученици неке београдске гимназије нису желели да уђу у базилику у Естергону, док су боравилиу Мађарској. Образложење је било: „Ми смо Срби и православци!“

И сад се ја, вака полуписмена и полуобразована, питам: што одоше у Мађарску, земљу Мађара, Срби и православци? Шта су желели да посете у Мађарској, која није српска и православна земља?

Да нису можда очекивали да је Мађарска, током њиховог петосатног путовања до ње, постала православна, а можда и српска земља? Да нису очекивали да ће у Мађарској наићи искључиво на православне цркве и објекте које су градили Срби и православци?

Да појасним одмах: Можда би ушли у базилику да су само Срби, али не и православци? Или би ушли у исту, да су само православци, али не и Срби?

Уствари сам бесна. Веома.

Ученици иду на екскурзије у иностранство да би се упознали са културом, архитектуром, историјом, традицијом … неког другог народа у некој другој држави.

Кад идеш у иностранство, ти улазиш у ТУЂУ КУЋУ.  У туђој кући владају обичаји те куће.

Поштуј их.

На екскурзијама, ученици не улазе у верске објекте, него у споменике културе и традиције народа земље у којој се борави.

Пошто сам Српкиња и православка, замишљам како бих путовала светом, са сазнањем да као таква не смем да улазим у објекте који немају везе са српством и православљем.

У Египту бих у широком луку избегавала пирамиде, њих градили неки многобошци, сачувај ме оче Пахомије од такијех!

У Риму бих жмурила и журила поред Ватикана, да не пређе на мене дух неправославља!

У Индији бих, вероватно, лебдела, да не згазим на тло које је тотално, не само неправославно, него и нехришћанско.

Нигде ни у музеј не бих смела да одем, јер тамо има мнооого неправославних артефаката!

Ако седнем у неку кафану, коју није градила православна и српска рука, огрешила бих се о православље и српство?

У којој бих продавници обавила шопинг, тај чувени српски обичај?

Шта у родном граду?

Јесу ли све грађевине српске и православне? Не знам ни ко је градио кућу у којој живим, стара је 100 година. Ко ми гарантује да је српска и православна?

Претерала сам са речима „српство и православље“, знам. Но, нумем другачије да искажем то што сам желела.

А желела сам да кажем: Нисам зсвојом аслугом Српкиња и православка. То сам рођењем.  И тиме се дичим. Као што бих се поносила да сам Мађарица и католкиња.

Или да сам било које нације и вере.

Али, свакако бих се поносила  и тиме што имам шансу да упознам разне људе, разне вере, да видим разне грађевине које су спомен неких времена у којима нисам имала прилике да живим.

Волим да пијем словеначко вино, да једем македонски ајвар и пијем арапску кафу.

О новопазарским мантијама да не причам. О торти „естерхази“ и чешком пиву тек не бих…

И шта сад?

Да ли су средњошколци који нису желели да уђу у неправославни објекат спремни да се одрекну кока коле, ајфона, фармерица, вожње у неправославним аутомобилима?

Замислите живот, било чији, који се заснива на коришћењу само оног што је произвела или градила рука оног ко је исте вере и нације?

Ја не могу.

А ви?

 

Ивана Бошњак Бошњак,

Соса, Српкиња, православка, жена, човек.

 

П.С. На фотографији је касарна у Цељу (Словенија) у којој је од 1935. до 1937. боравио српски ђенерал Дража Михаиловић.

 

 

БЕЛИ КОМБИ – ЦРНО НАМ СЕ ПИШЕ!

МЕДИЈИ, СТИДИТЕ СЕ!

Šta-je-strah-i-koje-vrste-straha-imamo-kako-se-leče-strahovi-750x422

Вероватно је мој проблем што дуго живим и много памтим.

Док сам била мала, моје другарице су често виђале ЦРНОГ ЧОВЕКА који их прати и покушава да их киднапује. Никако нисам схватала како је то тај ЦРНИ ЧОВЕК покушао да их киднапује, а није успео. Схватила сам да је Црни Човек килавко један обични, кад не успева да ухвати девојчице од десет година. Мало ми је било жао што га никад нисам срела, изгледа, једина ја у нашем друштву.

Онда се појавила вештица која је моје другарице мамила на слаткише, али, оне су се одупрле и тој пошасти. Мене чак ни вештица није звала на слаткише, ваљда их зато сад таманим у огромним количинама.

Било је разних тих „спопадача“ и киднапера, голих духова, жена са великим шеширима, црним наравно, људи са плаштевима у којима су скривали   децу…

Очигледно сам била баксуз, ни обученог духа нисам видела, а о голом да не причам!

А онда, кад сам постала учитељица,  појавио се – БЕЛИ КОМБИ!

Он се јавља периодично, али увек на истом узрасту, негде око десете године деце.

Неколико година сам покушавала да откријем мистерију белог комбија.

Вероватно би Ивица и Марица ушли у њега, јер су били лакоми на слаткише, али, мучена Баба Вештица није имала превозно средство, те је морала читаву кућу направити од слаткиша, да би намамила децу. Јадна, морала је да чека да нека деца наиђу… Да је имала БЕЛИ КОМБИ, лако је могла од села до села, од града до града, наватати довољан број деце за своју пећку.

Бајку сви знамо. И знамо да је бајка.

Али, на урбане легенде реагујемо другачије. Сви знамо неког коме се баш „то“ догодило. Свеједно да ли је коза на рампи, водоинасталатер којег испуштају радници Хитне помоћи, крпа за судове коју је баш „мој деда“ појео мислећи да су помије паприкаш, и слично.

И сад, поново градовима кружи БЕЛИ КОМБИ који краде децу.

Но, мање је зло што кружи урбана легенда међу децом. Проблем је што медији објављују то као сензацију, ужас, зло …Јер, у овој земљи, све  је УЖАС, ХАОС и зло.

Уплашити народ по сваку цену.

Уплашити децу.

Уплашити.

Ужаснути.

Престравити.

Народ.

И, уместо да медији апелују на то да децу ОСПОСОБИМО, ВАСПИТАМО, ми треба да их ПЛАШИМО.

Наравно да постоји опасност да неко неког киднапује. Наравно да постоји могућност да дете наседне на неку причу која ће га одвести у невољу.

Али, посао свих, родитеља, наставника, државе, медија…је да оспособе децу да се снађу у непријатним ситуацијама. Још боље, да смање могућност уласка у непријатне и опасне ситуације.

А што ссе БЕЛОГ КОМБИЈА тиче, он се појављује свуда у свету, деценијама.

Потражите мало, господо новинари, прогуглајте!

Бели комби можете пронаћи и у Америци, Словенији, Македонији, Аустралији…

Мене више плаши што наша деца привлаче пажњу снимајући приче о белом комбију на Јутјубу.

Знају ли родитељи то?

Знају ли наставници то?

Знају ли медији то?

Хоће ли се свака прича детета провлачити кроз медије?

Хоћемо ли на сваку глупост реаговати медијским сензацијама?

Зар нам није у интересу да деца буду вољена, а не да траже пажњу снимајући којешта, излажући се тако правој опасности?

 

Добре старе вештице, духове, црне људе, заменио је бели комби.

Постоји ли полиција у овој земљи?

Где су њихови извештаји?

Зар је тешко „истраживачком новинару“ да провери информацију код званичних органа?

Зар је тешко новинару да изгугла ебени БЕЛИ КОМБИ?

Ја сам само глупава учитељица, која уме да користи интернет.

А, морам рећи, мама сам која је своју децу оспособила да реагују у одређеним ситуацијама.

Једино што морам признати,чекам оног голог духа и даље…

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

 

 

https://www.youtube.com/watch?v=4T_40WnM9Gg

 

https://www.youtube.com/watch?v=8yoXz-xWess

https://www.youtube.com/watch?v=ntteOokWzn4

https://www.youtube.com/watch?v=HhVZgNvlREo

http://www.telegraf.rs/vesti/2735283-misteriozni-beli-kombi-otima-decu-u-slavoniji-vozac-nudi-deci-cokolade-i-sladoled-a-onda-ih-odvodi-u-nepoznatom-pravcu

https://www.kurir.rs/vesti/drustvo/1074747/kikindani-oprez-beli-kombi-otima-decu

https://www.slovenskenovice.si/kronika/doma/clanek/starsi-pozor-osemletnika-je-vabil-v-svoj-beli-kombi-60321

http://www.primorske.si/2014/12/11/deklico-z-bonboni-vabil-v-beli-kombi

https://vukajlija.com/beli-kombi

https://www.urbandictionary.com/define.php?term=white%20van

http://www.abc.net.au/news/2009-05-16/man-in-white-van-an-urban-myth/1685570

ОВО ЋЕ НАМ СОКОЋАЛО УЗМЕ ДУШУ!

muski-magazin-mobilni-telefoni (5)

На просветарским друштвеним групама, објавила колегиница текст о мобилним телефонима у школи. Питање изнад текста је „Дете и мобилни телефон у школи. Да, или не?“

Просветни радници, познати опортунисти, наравно, не прочиташе текст, него листом одговарају: „НЕ!“

Текст је, иначе, написала професорка која је аутор неколико пројеката везаних за коришћење мобилних уређаја у настави. Жена са ставом, иза које стоји поприлична биографија (Ја лично ишчитала, да знам с ким имам посла 🙂  )

Али, колеге кажу: „Док сам жива/а, неће га мајци у мојој школи!“ Или већ нешто слично, али се своди на то.

Ја кроз своје чаробне наочаре погледах мало у прошлост…

Тако, градила се пруга кроз Банат, негде средином деветнаестог века. Али мештани појединих села нису дозволили да воз пролази кроз њихово место. Образложење је било: „То чудо ће нам погазити гуске и децу!“ И тако су деценијама били одсечени од цивилизације, све до појаве аутобуса. Јер су се згражавали напретка.

Кад су први Европљани покушали да фотографишу поједине припаднике неких афричких племена, ови су се опирали, бојећи се да им та чудна направа не узме душу.

Оће то, ако си из неког племена, верујте ми!

У школи у мом комшилуку, још увек у Статуту пише да је забрањено доношење вокмена у школу!

Ја бих волела да неко донесе вокмен, па да га туримо у неки школски музеј!

Ал’, забрањено…

И, појавише се – мобилни телефони!

Кажу, кад је Бел измислио телефон, то и није био неки изум, него је постало битно тек кад је измислио – други  телефон!

Е, тако с овим мобилним телефонима. Није постојао проблем кад су га имали само наставници, па писали поруке својима код куће док су на часу, важно било јавити свекрви кад да запржи паприкаш, и мужу кад да искључи машину за веш. То је било у реду.

Него, ђаци,несрећници, почели да доносе паметније телефоне него што имају наставници!

Е, ту настаје белај!

Док наставник укуца једну поруку колеги, ови шерују цео писмени!

И, ту се наставници побунише… А не сећају се да су слали пушкице за време часова, док су били ђаци… а пушкице слали јер нису имали мобилне, иначе, да јесу, не би се злопатили ни они!

Моји другови су на патику везивали огледалце, па вирили девојчицама под сукњу. Ти исти сад кажу како они никад као ђаци нису снимали нешто мобилним телефонима! Па, наравно да нису, кад их није било!

Зар неко заиста мисли да смо ми били финији и поштенији? Зар не мислимо да је само технологија била на нижем нивоу?

Хоћемо дигитализацију наставе, а ученицима бранимо да поседују мобилни телефон у школи!

То више није телефон. То је средство комуникације, интеракције, наставно средство… Е, ако их томе подучимо, онда могу да користе телефон у настави.

Мој лични став је, да мобилни у школи треба да се користи искључиво за наставу. И кад то објаснимо ђацима, неће бити проблема. Наравно, јесам и за казне за непримерено коришћење.

Али, забранити доношење телефона!?

Па, имају сатове који имају исте карактеристике као смарт телефони. Па, имаће и прстен са таквим карактеристикама.

Имаће уграђен неки чип, док ми забрањујемо вокмен!

И, ако неко треба да прати технолошки развој, онда су то просветни радници!

А ми се и даље гнушамо дигитализације, да нам не би неко узео душу!

Наздравље нам!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

П.С. Ја знам да у паприкаш не иде запршка, те нисам јављала свекрви…

 

КО СМЕ ДА СЕ ИГРА?

 

Bata i ja

Јој, људи моји, што сам сањала страшан сан! Као,  налазим се на једном игралишту на којем се играју силна деца. Све изгледа као да је  нека  седамдесет и која, али, ја нисам сама, на рамену ми Ванда, са свешћу коју она данас има, и са причама о ненасиљу које форсира у последње време.

Покушавам да пронађем групу деце којој бих се прикључила у игри. А они се сви играју игара којих сам се стварно и ја играла кад сам имала осам година, али ми Ванда на рамену, као чавка засела, и контролише ме.

Прво сам наишла на девојчице које су играле „ласте проласте“. Прикључим се, док оне певају: “Ласте, пролаз’те, кроз гору нам долаз’те. Наша гора зелена, а ваша је увела!“

Ухвате ме испод „моста“ које је направило рукама двоје деце у игри.  Треба да се изјасним, да ли више волим златну огрлицу, или златан прстен.

Таман да кажем, кад – ооопс! Ванда с рамена повиче: „Свакако си спонзоруша, чим се изјашњаваш за злато! Ако волиш огрлицу, значи да имаш потребу за везивањем, треба да идеш код психолога. Ако желиш прстен, ти си нееманципована, једног дана ћеш бити неслободна у браку, јер ће те прстен обавезивати!“ Побегох, јер, кад будем имала двадесет и нешто, неће бити  модерно ни везивати се, ни обавезивати се.

Мало даље, деца играју „труле кобиле“ Нанизали се некако једни на друге, па остали скачу на њих, и кад екипа „скакача“ наскочи на ове што су „кобиле“, треба још цупкати и одбројавати да се види колико су кобиле труле. Допадне ми се, и таман да наскочим, кад из мене проговори Ванда: „Труле кобиле?! Зар ти не знаш да тако вршиш први ниво насиља, наскачеш на неког!? Плус, драга моја, Друштво за заштиту животиња тврди да су кобиле племените животиње, не могу бити труле! Желиш да твоји родитељи одговарају?“

Нисам желела да се замерим Друштву за заштиту животиња, а још мање да вршим насиље над другарима, па побегох. Пратио ме њихов смех, радовали се и уживали, а ја сам само мислила на то како ни не знају да их ускоро чека пријава за насиље над вршњацима и животињама.

Недалеко од те групе деце, неколицина је правила праћке. Ванда из мене је одмах проговорила нешто у стилу како је то опасно за децу и птице, како могу нанети бол неком ако гађам из праћке. Чак и ако гађам дрво, угрожавам природу, те одатле одмах збрисах, да деца која праћке праве не виде да сам пожелела да гађам, бар једном.

Заобишла сам оне који играју „нека бије, нека бије“, јер је то звучало као трећи ниво насиља, побегла сам од оних који су играли „чепе“, јер је чепање такође на списку, а правила се да не видим оне који играју „бело, плаво, црвено“, да ме не би прогласили Русофилком и анатемисали као противника ЕУ.

Тражећи групу деце којој могу да се прикључим, видим да један стоји, држи руку иза главе, остали да пљескају по руци, а кад се он окрене, они сви вичу: „Зззззз!“ Тај погађа ко га је пљеснуо. Придружим им се, и пошто сам „ново месо“, станем с руком иза главе.

Мајко моја, кад ме тресну неко! Окренем се, а они сви зује! Кога да оптужим за ударац?

Викнух да ћу их све пријавити и одох главом без обзира.

Лутајући игралиштем, слушајући вриску раздрагане деце, почела сам да губим наду да ћу се игде уклопити.

А онда нађох игру! Сви се држе за руке и певају: “Шири, шири, весели пешкири!“

Е, „весели пешкири“ су права игра за освешћене и еманциповане, толерантне, ваке, ко што смо Ванда и ја!

Пробудих се у зноју.

Како су толике генерације одрастале и опстајале на овим играма? Како су успевали да имају срећно детињство?

Нису били свесни да су злостављани и злостављачи, то је!

Ивана Бошњак Бошњак

Објављено на  http://www.fbg.org.rs/fbg-12-siri-siri-veseli-peskiri/

П.С. На насловној фотографији се мој брат од стрица Зоран Бошњак и ја играмо партизана и Шваба, с тим што смо обоје партизани. Обоје смо данас просветни радници, а наши родитељи, сво четворо просветари, сигурно би данас одговарали због наше игре, јер се на фотографији јасно види да ја термос користим као оружје…

„ОСТВАРИЛА САМ СЕ КАО МАЈКА“

svaka-majka-je-rodila-dete-osim-moje-ona-je-rodila-legendu

Као и већина жена које живе на ФБ, турим статус: “ На данашњи дан, пре двадесет шест година, остварила сам се као мајка.“ Срцовали и лајковали ми сви, познати и непознати.. Не мош пребројати лајкове. Нисам рачунала на фактор Ванде, која је , чим је прочитала статус, улетела као фурија у моју кућу и с врата почела да виче:

„Остварила се као мајка?! Аман, жено, о чему ти причаш? Како си се остварила као мајка тако што си родила дете? Јеси ли ти крштена?!“

„Јесам, крстио ме отац Анђелко , Нана ми била кума, она је сведок да сам се одрекла Сотоне…“ , полуозбиљно, али истинито кажем ја, не бих ли скренула тему.

„Озбиљно о томе причаш?“, бесна ће она, „ти ниси схватила да ја то метафорично…“

Опа, Ванда зна  за метафору!

„Остварила се као мајка, госпођа! Родила дете, и већ остварена као мајка! А другог кад си родила? Опет си се остваривала?“

„Ванда, шта уствари ти мени хоћеш да кажеш?“ Већ сам се уозбиљила, јер знам да она, ипак, углавном зна о чему прича.

„Ма, пун ми је куфер вас што сте се „оствариле као мајке“ тако што сте успеле да родите дете. Сваког дана, на друштвеним мрежама читам статусе о таквом „остваривању“. Јеси ли их преповијала, хранила, љуљала, мазила, чувала? Јеси. Јеси ли их припремала за живот, паковала им ужину, водила их по морима, планинама, музејима, галеријама..?“

„Знаш да јесам, не знам што ме сад то питаш, не разумем те.“

„Ја троје имам,“, каже Ванда „ и не знам да ли сам се остварила као мајка. Ова двојица, добри момци, лоши ђаци. Ова мала, сјајан ђак, али, брате, бојим се да ће да се уда пре него што заврши школу. И сад, све време се питам, да ли сам добра мајка, да ли се мајчинство мери по завршеној школи детета, или по томе у какве смо их људе „произвели“. Да ли треба да мерим онако какви су према мени, или према људима око себе? Којим се то параметрима мери мајчинство?“

„Ванда, мислим да су они ти који треба да кажу какви су им родитељи и да ли су „остварени“…“

„Аха!“ победоносно ће она, „А кад да ти то кажу? Кад се роде? Кад имају 5 година, 15, или 25?“

Бело је гледам. У праву је, као и обично, иако то тешко признајем.

„Знаш кад ћеш се остварити као мајка? Кад дође време да им мајка није потребна. Е, тад их питај, каква си мајка била! А знаш кад  ће доћи време да им мајка неће бити потребна? Никад! Маме нам увек значе, ако су уз нас, ако нас подржавају, ако нас критикују… И знаш које су најбоље? Оне које често, као Мирка Шизика, кажу да су „немајке“. То су жене које стално преиспитују своје ставове према деци, које траже савет и помоћ кад им је потребно. Чуј, остварила се рођењем детета! Нећу више да те чујем о томе! Престани да пратиш трендове на друштвеним мрежама, запитај се сама о себи као мајци!“

И још ми је направила поређења, типа, да ли се Андрић остварио као писац кад је савладао слова, кад је добио Нобелову награду, или се остварује до дана данашњег, иако не зна да га „остварујемо“ деценијама после смрти.

Матирала ме!

Пресабирам се, да ли је мајчинство само прање, кување, спремање, читање бајки пред спавање, картање, разговори о свему, вођење на летовања и зимовања… или је потребно још много, много тога.

Ма, нећу више да мислим о томе, једва чекам да објавим статус: „Остварила сам се као баба једног анђела!“

То ће да ми срцују и лајкују, а снајка нек’ се остварује као мајка, до миле воље!

И не бришем данашњи статус, имам превише лајкова да бих могла да их се одрекнем!

Кад ме „горе“ сачека Свети Петар, и кад треба да ме пошаље међу „мајке“ или „немајке“, ваљда ће знати где да ме упути.

Не знам само, броји ли он лајкове на ФБ…

Ивана Бошњак Бошњак,

која још увек покушава да се оствари као мајка ове двојице испод текста ❤

scan00011 - Copy

УМЕСТО ПРИЧЕ…

broj

О њој је последњих годину дана све речено, у разним медијима.

Али, нико нема с њом оно што ја имам. Од првог сусрета. Мислим да смо се упознале тако што смо се загрлиле.

Докторка за дрво. Столарка. Дама. Човек. Жена. Све је то.

Саткана је од дечачког изгледа, погледа девојчице и јуначког срца.

На један састанак удружења „Софиа“ долази с бројем на руци.

„Као да си логораш“, кажем ја, смејући се од срца.

„Записала сам димензије, на брзину, а нисам стигла да их препишем!“ – мртва озбиљна ће она,  у све свечаној одећи.

Кажем јој да ћу писати текст под насловом „Жена с бројем на руци“, а онда се предомислим.

Не могу тако.

Мислим, требало би да пишем текст „Жена са огромним срцем“. Звучи патетично. Није само то.

Жена која цени идеју више од свега. Жена која жели да своју радост подели с другима. Жена која жели да неког укључи у посао, јер, каже „има места и за друге“. Жена која не жели да рекламира своју фирму, пошто тврди да није фирма суштина приче, него идеја, свест о томе да можеш да изрониш…

И шта сад ја да пишем?

О жени која је столарка, мајка, жени која је довела Италијана у Србију и створила са њим, осим породице, царство дрвета… ?

Не може се рећи. Мора се осетити.

И само сам покушала да пренесем овде.

Надам се да она осети и зна.

Моја Горјана Поњевић Баллани…

gorjana

Ивана Бошњак Бошњак