КО НИЈЕ ЗА ТВ, НЕКА СЕ НЕ СНИМА!?

IMG_6087

Малопре, зове комшиница Ванда.

Црче жена од муке што мора да седи код куће, па се укључила у просветарске групе и сад тамо црпи информације за оговарање истих.

Вришти ми у лево уво: „Драга, јеси ли ти видела како ти изгледају поједине колеге и колегинице на ТВ-у?! Замисли, неки од њих уопште не прате моду! А има твојих колега који нису баш неки фрајери! Један је баш мршав за мој укус, а знам да ти је друг, па можда да му јавиш да се мало угоји, сад кад ништа не ради…“

Дакле, заиста нема меру! Никад није ни имала, а сад сам можда и ја малко кратких живаца, па немам снаге да се свађам, само говорим: „Ахааа…“

Она наставља: „А видим ја шта ти пишеш по просветарским групама, све време браниш те што су се снимали! Можеш мислити, стану пред камеру, па говоре оно што знају! Ако већ имају написано на тим таблама, што нису узели неке манекенке и неке манекене, па да они читају?  И фитнес тренере, да показују вежбе.

Лепо каже једна твоја колегиница на некој  групи: „КО НИЈЕ ЗА ТЕЛЕВИЗИЈУ, НЕК’  СЕ НЕ СНИМА!“

Полако, покушах…“Ванда, не снимају се људи да би се показали пред камерама. Не треба да буду манекени они који држе часове деци.. . Стручни људи су на телевизији да би помогли струци… зар заиста мислиш да многи књижевници, научници, стручњаци из разних обасти…треба да прођу фешн комишн да би били на некој телевизији?“

„Фешн комишн и фешн полишн!“, виче Ванда толико да не морам ни слушалицу да држим, чујем је преко улице.

Ћутим. Сетим се, кад се удавала, тражила је од вереника да у свадбу не дође његов брат од тетке са женом, јер су, цитирам: „врррло ружни у односу на остале госте.“

Њен драги је тада, правећи се озбиљан, рекао: „Ванда, предлажем да нађемо неки леп пар, па да их замолимо да дођу у свадбу С МОЈЕ СТРАНЕ!“

Најгоре од свега је што је нашла истомишљенике на просветарским групама.

Просветни радници не разумеју да ТВ није променада „лепих и модерних“ људи.

На телевизији људи треба да нешто науче. ОХ! Коме ја пишем?

Нама,  који седимо код куће и упућујемо ученике да гледају те исте колеге, а умемо да коментаришемо ко се како обукао, ко како држи час…

Колеге које су имале храбрости да стану пред камере и да у празним учионицама држе часове ђацима. Нашим ђацима.

Прекинула сам везу.

Стала пред огледало.

Нисам ја за ТВ.

Срећа, па људи не знају како изгледам, можда нико не би читао ово што пишем…

А фешн полишн би ме ухапсила овог момента!

 

Ивана Бошњак Бошњак

ОТВОРЕНО ПИСМО МИНИСТРУ ПРОСВЕТЕ

15282079_10207944681675718_1411077563_n

Драги министре Шарчевићу!
Четврти дан ванредног стања је.
Четврти дан деца не иду у школу.
Ваше министарство се показало као одлично организовано и зачуђујуће ефикасно.
Просветни радници су се организовали боље него деценијама уназад, чини ми се.
Емисије на ТВ су сасвим добро одрађене, наше колеге су храбро и стручно почеле да пред камерама раде свој посао. Ученици прате емисије, родитељи и ђаци шаљу своје радове наставницима.
Свако се организовао како је знао и умео: преко Вибера, ФБ група, електронских учионица разних врста, јутјуба, СМС порука…
Али Вас у своје лично име и у име, не само колега, него и многих ђачких родитеља молим: Не загушујте нас дописима свако мало!
Не заборавите да родитељи ђака имају своје послове, старе родитеље, по неколико деце различитих генерација…
Имају чиме да се баве ових дана.
Посао просветних радника је да их охрабре у овој ситуацији, а не само да задају задатке, он лајн пропитују и бележе.
Ми смо тренутно можда најзаштићенија категорија. Радимо од куће.
Али, нису сви родитељи наших ђака ни близу заштићени као ми.
Међу родитељима има трговаца, полицајаца, поштара, радника у фабрикама, здравствених радника… Сви они су на својим радним местима и напорно им је да прате образовни програм, буду родитељи и учитељи својој деци…
Допустите да наставници ових месеци процене како најбоље могу да раде са својим ученицима.
Не стварајте додатни притисак, треба сви да издржимо ову ситуацију .
Треба живети и после короне.
Школа нам неће побећи.
Показали сте се као министар, сад Вас молим да будете и човек.


Срдачно, Ивана Бошњак Бошњак

КАД НАМ МИНИСТАР СВЕ ПО – ФОРМУЛИ!

 

Резултат слика за ФОРМУЛЕ ИЗ ФИЗИКЕ

 

Ванда је дошла озбиљна, са све неким папирима у рукама.

„Драга, попуни ми, молим те, пријаву за упис на факултет, ти си мало писменија од мене, јербо радиш у школи.“

Знам да су јој  синови далеко од факултета, а ћерка још у млађим разредима,  па ме заинтересовало ко уписује факултет.

„Како КО уписује? Ја, драга, ЈА! Нашла сам одличан приватни факултет, неки МЕГАФАЛУС, мислим да се тако зове. Уписујем физику, и имаћу 30 % већу плату од тебе, само да знаш!“

„Како планираш да завршиш физику, кад немаш ни целу средњу завршену?“, чудим се ја, а не знам, зашто се чудим Ванди, кад је већ требало да сконтам да је она специфична…

„Ма, хајде, ко те пита за средњу школу?! Ово може да се заврши за пар месеци, бићу професор физике, добијам посао одмах, а плату много већу од свих вас! И баш се радујем, јер ме ионако ви просветари нервирате. Миле мајке ћу вам се …чим добијем посао професора!“

Надаље, схватим да Ванда баш и не лупета, јер се у овој земљи може завршити неки Мегафакс за пар месеци, а министар лично изјавио да ће професори физике имати већу плату од осталих.

Попуним јој пријаву за факултет.  Пријава је била неспретно преведена са неког боктепита ког језика, вероватно у гуглтранслатору. Све у свему, сасвим регуларна пријава за такву врсту факултета.

Озбиљно се забринем да ћу је за пар месеци видети у својој зборници.

А  онда се досетим: Вандин старији син планира да упише ДИФ.

Мирно, стављајући кафу, преко рамена јој кажем: „Да, надам се да си прочитала да ће физичко бити укинуто, јер министар планира да плате наставника физичког пребаци на наставнике физике. Физичко ће радити дигитално, уз холограмске наставнике. Можда не би било згодно да бацаш новац на школовање старијег сина… „

Понадала сам  се да ће је то одвратити од уписивања физике.

Но, Ванда као Ванда, ладно ми одговори: „Па, ништа, уписаће за холограмског наставника! Бог да поживи овог министра просвете, јер, како ствари стоје, сва ће ми деца, заједно са мном, радити у просвети!“

Кафу је испила брже него икад, и, палећи моју цигарету, на одласку изговорила: „ Што би рекао наш чувени физичар Никола Пупин, видимо се у неком новом филму, дарлинг!“

Ћутим, пијем своју кафу и рачунам колике ће плате имати Вандина фамилија за коју годину… Маса небулозе пута убрзање будалаштине…

Ма, није физика за мене!

П.С. А тек како рачунају они који су поштено завршили своје факултете… и пре тога средњу школу, целу.  🙂

Ивана Бошњак Бошњак

КУД ПЛОВИ ОВАЈ БРОД?

 

15282079_10207944681675718_1411077563_n

А и ја свуда морам да стигнем…

Поводом 100 година од оснивања Савеза резервних војних старешина Србије, ова организација је расписала конкурс под називом „ 1300 каплара“ и замолила средње школе нашег града да обавесте ученике о конкурсу. Награде су биле више него пристојне, а 1300 каплара су део наше историје, те се очекивало да ће одзив ученика бити велик.

И вечерас, на свечаној академији поводом стогодишњице, уз све емоције које су обузеле присутне – шок!

На конкурс се јавило 8, и речима ОСАМ средњошколаца! Од тога, дечко из Ужичке гимназије, прочитао конкурс, пријавио се и победио.

Друго место, ученица из зрењанинске Пољопривредне школе.  Пољопривредне!

Трећег места није било, шест ђака је добило захвалнице.

А знате ли из којих школа су ђаци који су се јавили на конкурс?

Из Техничке школе и Пољопривредне школе!

И једна гимназијалка.

ЈЕДНА.

У ком свету ја живим кад сам очекивала да ће гимназијалци похрлити да пишу на тему која треба да их интересује?!

У ком свету ми живимо, кад нијеан  гимназијски професор није успео да мотивише ђаке да пишу?

Ученици који имају историју, књижевност, социологију, филозофију…нису написали ни речи!

Баш они од којих очекујемо да буду најобразованији!

Не могу да критикујем ђаке. Можда нису ни чули за конкурс.

Чуло се до Ужица, али по нашој вароши –  јок!

Тужна сам.

Директор Ужичке гимназије обезбедио је превоз за свог ученика и његову професорку. Иако конкурс није расписало министарство просвете. Неком је битно да ученици остварују резултате у области којом ће се некад бавити.

Неком.

И мени је битно.

Но, ето, у овом граду битно је било деци и професорима Техничке и Пољопривредне школе.

И хвала им на томе.

Спасли су образ града.

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

П.С. ово је мој лични став, потпуно без емоција ка професорима, ученицима и директору Зрењанинске гимназије.

Али бих волела да их бар мало буде срамота.

Бар мало.

ЦРНО, ДА НЕ МОЖЕ ЦРЊЕ

466739

 

 

Мало, мало, па на некој од просветарских друштвених група неко објави да је добио награду за посао који обавља. Одмах троје – четворо лајкују, напишу „Браво, колега!“ или „Браво, колегинице!“ И то буде то.

Често неко објави како је успешно урадио неки пројекат са ђацима, постави презентацију, и опет троје- четворо лајкују и напишу „Браво!“

Али објаве које имају највише лајкова, нису објаве о томе како да унапредимо рад. Или, како конкретно да се изборимо за боље услове рада.

Најпопуларније објаве су објаве типа „Црно, да не може бити црње!“

Е, ту се скупе лајкачи, па све дискутују! Дискусија увек иде у конструктивном смеру. Машта просветних радника тада достиже маскимум!

Коментари се нижу један за дугим. Све креативни:

  • Тонемо све дубље и дубље (48 лајкова)
  • Ово више не вреди! Све је горе! (76 лајкова)
  • Добро кажеш, колега, никад није било овако! (37 лајкова)
  • Просвета иде све дубље и дубље! (Овај добије само 12 лајкова, јер је преформулисао ударну реченицу оног првог.)

Онда се онај први мотивише, па у тренутку надахнућа напише: „Ми у просвети смо као на Титанику! Достојанствено тонемо!“

Е, ту добије 386 лајкова! Тај је победио!

Њему честита много више људи него што је честитало онима који освојише међународна признања!

Један што је изјавио да је крпио Титаник у којем смо, има међународно       признање. Али, то се не рачуна, канда, пошто није закукао!

 

И онда се нађе нека будала, попут мене, која на то напише да, уколико сматрају да тону, слободно потону, а да нас који желимо да се спасемо пливајући, пусте да пливамо.

Мааајкутииии! Кад се скупе, па нагрну, па све високоинтелектуално почну да одговарају на такве коментаре!

  • Ви сте штреберка која сигурно прати и на семинарима! (Ооопс, одмах ово лајкује њих 16!)
  • Ако Ви, колегинице, пливате, пустите нас да достојанствено потонемо! (Изгледа да треба да „достојанствено“ тонемо, те овакав коментар лајкује 26 њих, из одма’! Треба само написати „достојанствено“)

Један се посебно мотивисао, па ми написао: „Ивана Бошњак Бошњак, не лупетај!

Сконтам да је тај већ потонуо, по томе што брбоће испод површине, али, шта ћу шњиме? Нисам ја достојна да водим дискусију такве врсте, па заћутим.

 

Шта желим да кажем?

Знате ли у историји човечанства револуцију која је успела тако што су се незадовољни људи скупили и викали: „Куку, куку!“ ? (Чак је и Ганди деловао жешће.)

Може ли ико да наведе било коју успешну акцију, која је изведена тако што су присутни викали: „Тонемо, тонемо!“?

Кад је црно, да не може црње, паметни људи додају мало беле, па буде сиво… додају црвену, па крене на љубичасто, па полако…Или, преко црног одмах прекрече било коју другу боју.

Ја сам годинама бирала микрофон и транспаренте. Сад бирам тастатуру.

А посао који сам изабрала, с радошћу обављам.

И није црно.

Са ђацима је све шарено!

Мени су ђаци појас за спасавање.

Од мене треба да науче да живот боје бојама по жељи.

Може се!

 

Ивана Бошњак Бошњак

НАЈМАМА ВИБЕР ГРУПЕ

 

 

viber

 

„Ја сам најбоља мама на Вибер групи!“, викнула је Ванда, улазећи у моју кујну, док сам пекла палачинке.

„Како си најбоља мама, па још на Вибер групи? Тамо се деле титуле? И о каквој групи ми тачно причаш?“

„Боже, драга, ти уопште ниси у току, као да не радиш у просвети! Па, учитељица направила Вибер групу са родитељима, да би нас обавештавала кад деца треба да дођу у школу, шта имају за домаћи, шта да понесу… и слично. А ја прва већ то знам, јер моја ћера мени каже, чим дође из школе! И могу ти рећи, некад предухитрим учитељицу, па пре ње објавим!“

„И, ко те прогласио најбољом мамом?“, питам ја, дваред шокирана. Прво, никако ми не иде у главу да учитељица прави Вибер групу да пише шта има за домаћи, а друго, не контам ко проглашава „Најмаму Вибер групе“.

„Па, не на тој групи…,“ појашњава ми Ванда, „него на другој, чисто родитељској. Тамо где смо само ми, без учитељице, рекоше ми да сам најмама, јер увек прва све знам. А, шта кажеш? А ти ме мало – мало критикујеш…“

Пеку ме очи од палачинака, вруће ми је,  а треба да мислим о најмамама са Вибера.. Ох!

Док она левом руком држи упаљену цигарету, десном мажњава палачинак са тацне и онако „клот“ га убацује  у уста.

Таман ми даје времена да јој кажем: „Ванда, ниси ти најмама, него твоја ћера памти шта има за домаћи! И да будем искрена, драго ми је што си њу тако васпитала, јер си уместо синова све ти радила…“

Куд рекох тако нешто!?

„Хоћеш да кажеш да сам њу запустила?!“ , буквално урла Ванда на мене. „Хоћеш да кажеш да сам бринула о синовима јер су дечаци, а да женско дете дискриминишем!?“

„Аман, жено, хвалим те! Хоћу да кажем да је твоја ћерка одговорна и да ради оно што ђаци и треба да раде: сама памти шта има за домаћи, сама памти шта је рекла учитељица! И да знаш – посао учитеља није да јавља родитељима шта је за домаћи, него дете треба то да запамти! Учитељ, ако има групу за обавештавање родитеља, треба да их обавештава тамо да не би делила цедуљице кад је нешто заиста потребно да саопшти свим родитељима, без потребе да они долазе…“

Она и даље љута на мене: „Хоћеш да кажеш да учитељица не ваља?“

„Не, хоћу да кажем да вероватно не успева с вама таквима да изађе на крај, па вам мало подилази. Тако чини медвеђу услугу деци. Но, млада је, научиће.“

Нисам је смирила. Испадох опет најгора.

„Знам ја за тебе, причали су ми!“. виче Ванда и даље. „Ти не дозвољаваш да те родитељи зову да питају шта је било за домаћи! Само ТИ то треба да знаш, а?“

 

Пошто је смазала већ трећи палачинак и попушила трећу моју цигарету, не расправљам даље.

Не вреди.

Не могу ја са НАЈМАМОМ ВИБЕР ГРУПЕ, па то ти је!

Скоро је изгурујући из куће, кажем јој: „Хвала ти што ниси мајка неког мог ученика!“

Сад ме гарант отрцава на оној „родитељској“ групи!

Толико ме изнервирала, да сам и сама смазала три палачинка, малтене одједном!

 

Ивана Бошњак Бошњак

АХ, ТИ ДНЕВНИЦИ…

 

 

Dnevnik-900x400

 

Електронски дневник изазвао је разне реакције. Псовке на рачун министра просвете лично, одушевљење појединаца, кукање типа: „Папир је папир…“

Просветни радници имају најкраће памћење, одмах после златне рибице.

Заборавили су да дневници нису увек исто изгледали.  Нису се разликовали само по томе да ли су били црвени, плави или наранџасти. Мада, веровали или не, и промена боје дневника  је изазивала реакцију просветара. Мој отац је својевремено писао текст о томе. Једне године, стигли дневници неке друге боје, па колегинице вриштале кроз ходник како „то више није „то““, и како ће се све променити јер дневници нису више у боји на коју су сви навикли. Мој татица, чувени зрењанински учитељ, писао је тада текст у којем је предложио да дневници имају увијаче који ће се слагати уз гардеробу колегиница и колега, те се увијачи могу мењати по потреби. Оцрнише ми оца након тог текста, а не запиташе се чиме је његова реакција била изазвана.

Одавно делим судбину свог тате, и поносим се тиме.

Елем, ја добро памтим, за разлику од многих.

Док још нисам имала стално запослење, замењивала колегу у једној школи, баш кад су стигли неки нови дневници. Директор те школе озбиљно приступио обучавању колега за коришћење „новог“ дневника.

Лепо говорио човек: „Колеге, овде где пише „списак ученика“, пишете имена и презимена ученика…“ и све тако редом. Ћуте колеге, слушају, а ја се згражавам, млада и наивна, не знајући да се просветни радници вазда диве оном ко прича којешта. Видех искрено дивљење у очима појединаца, директор већ зна како се дневник користи, а они ће, ето, после обуке, знати исто…

Диша наставља обуку, и у једном моменту каже: „Овде где пише „допунска настава“, пишете оно што је везано за допунску наставу. Један једини колега рече: „Та, писмени смо, ебешга, ваљда смо и ми неке школе завршили…“ Ја му честитам на тој изјави и запечатим себи судбину у тој школи. Рекоше ми да сам иста као мој отац и да ћу се с таквим ставом тешко запослити. Успела сам да се запослим, некако. 🙂

Током рада у школи, променила сам неколико врста дневника. Било је оних у којима смо писали до бесвести, са све записницима са ЧОС-а и ЧОЗ-а, записницима са слободних активности, којештаријама разним…

А матична књига била једна једина у школи, па се на списак запишеш од кад до кад ћеш је попуњавати. То смо заборавили.

Сад нам тешко да схватимо да не морамо да чекамо на један комп у зборници, него можемо и на мобилном да унесемо све у електронски.

Кукамо како имамо чучавац, а треба да пишемо електронски дневник!

Чекај, па чучавац, тај исти, био тамо и док смо имали папирне дневнике, па не рекосмо да новац за дневнике треба да оде за обнову тоалета!

(Иначе, уштеда није мала, верујте ми, папирни дневници коштају таман толико да може да се обнови један тоалет годишње)

Ја знам шта је, а ви ме мрзите колико хоћете:

Многима је дневник био васпитно средство. Њиме се ударало о катедру, а понекад и о главу ученика. И кажу, вредело је. Сад не можеш компом да лупаш по столу. О главама да не причам.

Једна ми колегиница искрено рекла, кад смо увели електронски дневник: „Оставила си нас без ауторитета!“

Остала сам збуњена, пресабирам се, који су дневници нама давали највећи ауторитет? Црвени, плави, или наранџасти?

Легенда каже да су наставници који су на каменим плочама чекићем и длетом урезивали оцене имали највећи ауторитет… не питајте зашто!

 

Ивана Бошњак Бошњак