ШТА ТИ ТО ТРЕБА У ЖИВОТУ?

 

1430386714_1380556588

Ово је лична прича. И прича многих „НАС“ који радимо нешто што не морамо, а желимо.

Свакодневно се сусрећемо с питањем: „Шта ти то треба у животу?!“

То питање често постављају они који немају своје животе, па не разумеју да неко жели себи да приушти сусрете с људима који ће те научити нечему, од којих ћеш добити позитивна искуства, позитивне вибрације…

Исто то питање често постављају они којима је стало до нас, они који мисле да ће нас заштитити тим питањем. Као, ако то не радимо, бићемо мирнији.

Ја себи такође понекад поставим то питање. Што ми ово све треба у животу?

Треба ми, да се сретнем са онима који мисле као ја, који мисле различито од мене. И са једнима и другима, ако могу да нађем ону фину нит која ће нас повезати, или нит која ће нас раздвајати, али да јасно можемо да разлучимо у чему се слажемо а у чему не, у одличној сам комуникацији.

Не мислим да живим у земљи у којој је све замрло. Увек замру само појединци. Они други, којих је можда мало, и на трњу виде руже.

Е, због таквих ми треба ово. У животу.

Због таквих људи, таквих сусрета, моје срце је огромно, а моја знања се проширују. Повећавају се жеље да још нешто научим, да што више сазнам. И томе нема краја код људи који су слични.

И зато, уместо суботње пијаце, ја бирам неформално стручно усавршавање. Не једном. Много пута, за све ове године. И даље ћу исто изабрати.

Ево једног од разлога за то што ми све ово треба у животу (пристигао малопре, од особе коју сретох данас на неформалном усавршавању…) :

MOJIH PETNAEST MINUTA

 

Pre nekokoliko godina priređujući svoj portfolio zamolila sam muža da mi pomogne. Ja čitam, on kuca.

Informatičar je, matematičar pa je u prednosti. Posle nekog vremena obraća mi se  rečima:- Ženo, ako se razvedem od tebe imam dokumentovano koliko si sati bila odsutna od kuće! Naravno, komentar je bio u šaljivom tonu i podstaknut brojem sati mog stručnog usavršavanja. Evo, još par sati dodajem danas, ove subote.

Pisanje mi nikada nije bila jača strana. Mozda su mi zato najbolje prijateljice, koleginice, četiri profesorke srpskog jezika. Često znam da prokomentarišem da mi je žao što nemam dara za pisanje jer bi svako moje putovanje na posao čuvenim 581 autobusom bila po jedna priča. Danas, tokom stručnog usavršavanja upoznala sam blogerku čiji su tekstovi omiljeni kod prosvetara. Obratila nam se svojim tekstom koji analizira naše stručno usavršavanjem tj otudjenje od rodjenog deteta. U njemu sam se skoro u potpunosti prepoznala. Doduše, moje dete je još malo da bi samo naručilo pizzu za ručak. U razgovoru sa njom rekla mi je da je ona taj tekst napisala za petnaet minuta inspirisana jednim događajem. Još jedan popularni bloger, moj kolega iz škole, u svom izlaganju reče danas da mu treba takođe petnaestak minuta za tekst. E, pa reših da probam i ja da napišem nešto za petnaest minuta.

Kada me je muž pitao šta bih želela za jubilarnu godišnjicu, umesto komada nakita ili neke lepe destinacije ja sam tražila personalni računar. Krajem prošle godine pričali smo o poklonima ispod jelke. Uvek zanimljiva tema u porodicama sa decom koja još uvek veruju u Deda Mraza. Nije mogao da izdrži pa mi je pokazao web portal na kome je u tajnosti radio da bi mi pomogao u profesionalnom razvoju. Malo pre toga kuća je dobila novog člana familije-  njegovo veličanstvo štampač, koji me je poštedeo gledanja u sat i jurnjave do obližnje knjižare koja srećom radi i nedeljom do 16h časova.

Zahvaljujući njemu, jutros pre polaska na savetovanje u školi, štampajući dodatak izlaganju, prilazi mi dete sa pitanjem: – Mama, koliko ćeš više godina raditi? Za dete njenog uzrasta koje je sinoć ostavilo mamu da na miru radi za posao i probudilo se zatekavši mamu kako i dalje nešto radi za posao, noć se pretvorila u godine. Inače, ona je predškolac koji već sada zna šta je to projekat, školski projekat, geografski projekat i opet projekat. Samo da se oni završe i vratiće se treninzima  u školici sporta. Danas sam ipak stigla da je odvedem na rođendan.

Priznajem da sam pomalo iz sebičnih razloga predložila da povedemo njenu drugaricu da se igraju kod nas, kako se ovi moji minuti ne bi izbrisali. Samo da završim sledeće nedelje interdisciplinarni čas sa matematičarkom, obećavam da ću za njene drugare u vrtiću pripremiti najveći, najbolji i najlepši projekat, a da će mi ona biti glavi asistent.

Nisam bila tako brza kao pomenute kolege koje su me inspirisale da se odvažim i nešto napišem. Ali samo postojanje ovih redova je već nešto, pa ko zna, vreme će pokazati.

Jelena Ustić Tomić “

 

И ако се питате ШТА ОВО ТРЕБА У ЖИВОТУ поменутој блогерки (Ивани Бошњак Бошњак) и блогеру Методичару Методију (Дејану Бошковићу), као  и свима који су данас учествовали у овој величанственој размени идеја и енергије, рећи ћу вам само, покушајте, можда ће и вама значити некад!

 

Ивана Бошњак Бошњак, оплемењена делима:  Дејана Бошковића, Наде Шакић, Гордане Поповић, Данијеле и њених „паметница“, Жељане Лукић Радојичић, Сузане Вељковић и Сузане Миљковић, Луције Тасић, Зорице Ивановић и још многих које тренутно не помињем…

 

П.С. Шта је ово данас у животу требало колегама из моје школе: Јадранки, Мирјани, Милици, Кристини, Ивани, Оливери, Снежи која није могла да дође, али послала радове, Немањи, Хајналки, Ренати… питајте њих! 🙂

Advertisements

ЗНА СЕ…

nr83f1nmwrgtat1urtrt

Моја вам је комшиница Ванда ходајући таблоид!

Све зна! Сваки пут кад крене са трачем, почиње са: „Зна се..“, или „Сви већ знају…“

Ја увек испаднем тотална незналица у њеном присуству!

Док она прича, ја покушавам да поватам ко је ко у тим „ЗНА СЕ“ причама. И углавном не успевам.

Долази пре пар дана и после: „Знаш ли ти, драга моја, да ћете ви, просветари, добити велико повећање…?“ Ја даље чујем само „дрмбрмблатрм…“ али, онда креће: „Зна се да ви не бринете о ђацима, него само о својим платама…“

„Аман, КО то зна, Ванда? Шта ти значи „зна се“?“

„Сви знају! Шта теби није ту јасно? Стално се правиш блесава! А зна се и да се комшиница Вида, синдикалка,  виђа са Стевом, наставником техничког,  ноћу, кад нико не види.“

„Ванда, како се зна, ако их нико не види?“

„А ти би хтела да их види Стевина жена? То би ти волела?“

„Ванда, не занимају ме те приче, ко се са ким тајно виђа, ко куда тајно путује… Не изврћи тезе, ја те упорно питам шта ти значи да „сви знају“, ко су то „сви“ и шта их боли уво!?“

Већ се нервирам, али, знате  Ванду, упорна и свезнајућа!

„Ни ти ми, драга моја, ниси цвећка! Лепо сам те у среду питала хоћеш ли са мном код Драгане, а ти, као, гледала филм, а овамо, ишла са Бобом на кафу!“

„Ванда, забога, нисам ишла никуд, гледала сам филм! Друго, ко је Боба?“ Не знам уопште о коме прича, не знам ни да ли је у питању мушко или женско, али, не вреди са тим свезналицама…

„Сви знају да си била са Бобом у оном фенси кафићу, немој мене да мунташ! Рекли ми људи.“

„Ко је могао да ти каже нешто што уопште није истина?“

„Нећу да ти кажем, обећала сам тој особи да нећу рећи.“

„Ванда…“ покушавам ја смирено, „не занима ме „особа“ која ти је рекла. Кажем ти, нисам никуд ишла нити имам потребу да ти се правдам. Али ми не можеш рећи како сви знају, кад не знам ја.“

„Мени је доста твог врдања, увек кажеш нешто друго! Као онда кад си звала Марину, па се договарала да са њом путујеш за Бг на три дана, а мени ниси ништа рекла.“

„Нисам звала Марину већ месецима. Откуд ти сад то?“

„Е, спровела је Ванда малу истрагу, тако да ти не вреди…“

Ја већ пред хистеријом, али, она у хистерији. Не чује, само меље како није фер што њу не зовем некуд на три дана… Не вреди да јој кажем да са Марином баш и нисам у неким односима, да нисам никад с Марином планирала никакав пут… Шта ми вреди, кад сви знају, осим мене?

Још једном, полако, покушавам да јој кажем суштину: „Слушај ме, озбиљна сам. Не желим да ти причам да ли је нешто истина или није, него хоћу да те питам како можеш себи да дозволиш да говориш како је нешто општепозната ствар, кад немаш никакве аргументе и стално се служиш причама како ти знаш, јер си се распитала. Требало би да знаш да ја немам проблем да ти кажем с ким сам пила кафу, али исто тако да нисам обавезна да било коме полажем рачуне о свом приватном животу. Како ја тебе никад не спопадам причама такве врсте?“

„То је зато што си сама себи једино битна, не занимају те други људи! Себична си!“

Како сад дођосмо до тога, лебац му пољубим? Како испадох себична зато што не знам трачеве о комшилику? Зар заиста неко мисли да је препричавање неистина брига о другим људима?

Но, не вреди с њом, она кад запени…

„И још да ти кажем: ЗНА СЕ да се твоја другарица Маја виђа са много млађим типом, проверено билдером, који вози црни мерцедес и води је на вечере!“

Оде љута на мене јер нећу да јој признам од кад се Маја виђа с тим билдером. Ја у шоку. Колико знам, Маја се виђа се господином који је десетак година старији од ње, планирају венчање. А и небитно ми, него треба да кумујем, па зовем Мају, тек да проверим да ли да купујем поклон, или ће билдер све да поквари…

„Мајо, леба ти, с каквим билдером се ти виђаш, млађи од тебе, вози мерџу и води те на вечере?“

С друге стране слушалице громогласан смех: „Душо, то опет нешто што сви знају, осим мене? Камо среће да имам млађег билдера с мерџом! Имам овог старог дилбера с реноом, а вечере спремам сама! Мада, можда „сви“ заиста мисле да ми припада млади билдер! Цене ме људи!“

Утеши ме Маја! У праву је.

Сви они што „све знају“ о мени су увек они о којима ја ништа ни не желим да знам.

 

Ивана Бошњак Бошњак

КОЛАРИЋУ, ПАНИЋУ…

roditelji1

Повео тата сина на утакмицу. Тата наоружан бакљама, успут прича сину како се редовно бије за „свој“ тим. Срећући навијаче из противничког табора, тата поносно узвикује псовке на рачун „њиховог“ тима, називајући играче тог тима којекаквим именима. На стадиону хаос. Вика, псовке.. тата поносан што „крсти“ сина као будућег навијача.

Син, по одласку у школу, пребија дечака који навија за противнички тим. У школу стиже инспекција, истражује ко је крив – наставници, ПП служба или директор. Школа свакако сноси одговосност за насиље. Џаба што сви знају да у школи наставници уче ђаке да навијају за свој тим, а не против другог тима.

Код куће, мама са ћерком гледа серију. Или неки ријалити. Актери се туку, пљују, псују. „Е, нека ју је почупала, та краветина је то и заслужила!“ – говори мама, чекајући следећу епизоду тог нечег у коме ће се неки други актери псовати, пљувати, тући…

Но, мама није рачунала на то да нека друга мама гледа још већи број таквих серија или ријалитија са својом ћерком, те њена ћерка буде умлаћена сутрадан у школи, јер је лепша и згоднија од оне која ју је претукла. Није бољи ђак, не треба тући боље ђаке, него лепше и згодније. Или оне с цвикерима. Или оне за које неко процени да су ружни. Или оне скупо обучене. Или оне обучене код Кинеза. Нема правила. У сваком случају, пожељно је неког извређати и/или претући.

Еее, та мама је незадовољна, јер је њена ћерка добила батине. За то су криви, наравно, наставници! А ко би други!? Да је њена ћерка претукла ону НЕВАСПИТАНУ, то би  била друга прича, јер би њена ћерка била већ нечим изазвана.

Ова мама се случајно познаје са татом навијачем. Она подржава љутњу тате чији је син претукао другара. Школа није пазила да се не деси туча. Не би, ваљда, комшијин син тукао неког „тек тако“. Сигурно је имао неки разлог.

Но, њена је ћерка претучена без разлога. Комшија навијач подржава ову маму. Он разуме патњу неког ко је неправедно претучен. Јер, и он јако добро зна да је педагог крив. И дежурни наставници. Нису чували јадну девојчицу, зна он.

Обоје упадају у директорову канцеларију, вређајући директора, претећи му инспекцијом, а богме и батинама.

Директор покушава да каже нешто у одбрану запослених. Џаба. И мучени диша зна да ће бити одговоран, да ће му стићи инспекција, да ће бити развлачен по новинама као Пантина пита… да ће дежурни наставници бити у медијима означени као нерадници који нису спречили инциденте.

За то време, наставници по ко зна који пут на Тиму за ненасиље покушавају да реше проблем детета који псује и вређа те исте наставнике.  Добио је укор директора, али, не можеш га преместити у другу школу, то је једина школа у месту. Или, већ, постоји неки други разлог. А и ако пребаце тог, таман њима стиже исти такав из неке друге школе…

Док Тим за ненасиље пише пријаве по Протоколу, једна од наставница трећи пут добија шамар од истог ученика. Мама тог ученика објашњава како не сме да исприча супругу, јер ће овај претући сина. Тата се ионако не појављује кад га зову на разговор. Ради. А и незгодан је кад попије. Иначе је, судећи по понашању сина, веома „згодан“, чим сви стрепе од његових батина.

Епилог сваке овакве приче, а свако од нас може испричати бар по пет: Школа кажњена, директор разрешен, наставници на стубу срама… а деца пребијају даље, до смене следећег директора, до кажњавања следећег старешине…

Ко им је крив, кад раде у просвети, а не знају свој посао!

А посао наставника је, изгледа, да, осим што пишу до бесвести оно што њихови надлежни траже од њих, осим што  држе наставу, обавезне и ванаставне активности, стручно се усавршавају у асертивној комуникацији (да би, ваљда, емпатисали са шибаџијом који их вређа), да чувају децу.

Да чувају оне који бију и оне које бију. Ако то не успеју, криви су јер нису нашли начин.

А ионако не раде ништа, само штрајкују! Е, кад они штрајкују, тад школа недостаје – родитељима! Јер, шта да раде с децом, немогући су кад нису у школи!

„Ако ЈА већ не могу да изађем с њим на крај, морате ви у школи, то је ваш посао!“

Лепо каже та мама. И тај тата. И нека друга мама, и неки трећи тата.

Јер, они немају времена, пошто раде.

Ја рођена и школовала се у земљи где су скоро сви били запослени. Радили по сменама, деца остајала сама код куће, сви смо носили кључ од стана око врата. Тада ниједан родитељ није рекао да нема времена за дете јер мора да ради.

И зашто све ово пишем, кад се за мене зна да сам нерадник, самим тим што сам просветарка?

Лепо ми рече комшиница Ванда: „Лако је теби, твоја су деца добра!“

Па, јесте, добри су. Били и остали. Мора да су ми их заменили негде у породилишту, па ми подметнули добру децу, намерно.

О.К. Хвала оном ко ми је такву децу подметнуо, па не морам да претим директору школе  и ПП служби…

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

ДА ЛИ СУ НАВИЈАЧИ ДЕО ЕКИПЕ?

 

Russian Football Premier League: Spartak Moscow 3 - 2 Krasnodar

Још увек не могу да се опоравим од утиска од синоћ. На величанственој манифестацији, која се зове „НОЋ ИСТРАЖИВАЧА“, манифестацији европских размера, која промовише ученичку и наставничку креативност, озбиљан приступ науци, где су посетиоци и родитељи, и ђаци и наставници, а често и случајни пролазници… организован је „СУПЕР СУ КВИЗ“.

Но, да кренем од почетка:

Манифестација је традиционална. Не зна се шта је занимљивије, да ли експерименти које изводе ђаци, да ли посвећеност наставника који озарених лица посматрају своје ученике и помажу им да се покажу у најбољем светлу, да ли усхићење посетилаца… Данима би се могло писати о тој једној јединој вечери.

Ученици који нису учествиовали, него само посматрали експерименте и експонате, желе да и сами покушају следеће године. Освајачи награда на фото конкурсу жељно ишчекују следећу годину, надајући се поновљеном успеху и наредне године. И сви чекају квиз на крају вечери.

Сваке године друга је тема квиза. Везана је за тему „Ноћи истраживача“, те је ове године тема била топлота.

Екипе спремне, Културни центар Зрењанина пун навијача.

Одједном – шок!

Озвучење не функционише, али  зато функционишу „навијачи“ из једне сеoске школе. Вриште, урлају, дозивају се на сав глас међусобно, прескачу преко седишта… На опомене присутних наставника из других школа, одговарају ружним речима и обрецају се. Стигли су са три аутобуса. Њихове наставнице мирно седе. Питам се да ли оне чују оно што сви ми не чујемо, а то су питања за екипе.

Организација квиза је друга прича : Ситна бела поља на светло жутој подлози (на видео- биму), публика не види ни питања ни одговоре, а не чује ништа, што због озвучења, што због урлања, буквално урлања „навијача“ из села чије име не желим да наведем, јер су ми корени из истог села…

Прилазим судијама и тражим да нађу начин да се понашање „навијача“ регулише, иначе ћемо напустити квиз.

Судије преносе водитељкама нешто од мојих речи. Резултат: водитељка квиза обраћа се речима: „Молимо публику да буде мало тиша.“

Да буде  МАЛО тиша!? Невероватно!

Урлање не престаје. Сваки одговор било које друге екипа, пропраћен је громогласним „УАААА!“ поменутих „навијача“. И тако до у бескрај.

Нисам то доживела никад, за 27 година своје просветарске каријере.

Ни на фудбалским утакмицама.

Толико о младим научницима из неког места И њиховима наставницама.

Да ли су навијачи део екипе? Сматрам да јесу. Зар је тешко било припремити три аутобуса ученика на то како треба да се понашају на квизу?

Знам, сурова сам, али, да сам водитељ квиза, дисквалификовала бих екипу чији се навијачи тако понашају.

Али, нисам водитељ, ни организатор, то је тачно. А после синоћњих догађаја, волела бих да јесам. И потрудићу се да се ангажујем следеће године.

Кад се све завршило, а квиз, који је годинама био занимљиви и едукативан, синоћ је био потпуни дебакл, са све проглашењима победника, прилазим да честитам ученицима и наставницима наше школе који су освојили награде на фото – конкурсу. Ученици су добили лепе награде, морам признати.

Наставници – ШИПАК! Ни захвалницу! 😦

Дошло ми је да сама повичем: „УАААА!!!“

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

144380.2265635

ДОКЛЕ ВИШЕ О БЕСПЛАТНИМ УЏБЕНИЦИМА?

22047808_10210323205817335_6617008721707295479_o

 

Први пут, идеја о „бесплатним“ уџбеницима, јавила се 2011. године, кад је тадашња власт решила да те уџбенике набави из буџета за просвету. Све под паролом „социјална једнакост“ и „улагање у образовање“.

Прво, социјалне разлике се код ученика виде по патикама и мобилним телефонима, да не причам о летовањима и телохранитељима.Не виде се по уџбеницима.  Бесплатни уџбеници су тада били бесплатни за родитеље, али не и за државу, а још мање за просветне раднике, јер је буџет предвиђен за образовање остао „краћи“ за који милион евра.

У исто време, прича о УЛАГАЊУ У ОБРАЗОВАЊЕ је била шарена лажа коју су лако прогутали родитељи, али не и просветни радници. ПОСЕДОВАЊЕ уџбеника није улагање у образовање. Понајмање кад се зна да у већини школа у Србији нема фискултурне сале, нема лопти за извођење наставе физичког, нема основних наставних средстава. Преко 90 % школа нема топлу воду којом би ученици могли да оперу руке.

Улагање у образовање значило би побољшање статуса просветних радника, не само материјалног, него и образовног, у смислу квалитетних семинара и обезбеђивања савремених наставних средстава за рад. Јер, наставник са таблом и кредом не може бити ауторитет ученику са таблетом и drow pad-om.

Сад су, опет, бесплатни уџбеници, неком тема за прикупљање симпатија широких народинх маса.

У земљи, из које се „извозе“ „производи“ просветних радника, улагање у образовање треба да је поткрпљено озбиљном националном стратегијом, омогућавањем да се ученици школују за профиле потребне држави. Тако се новац из државне касе, уложен у образовање, враћа држави. Куповином уџбеника држава има само трошак.

Родитељи су одговорни за школовање своје деце. Онај ко има новац за кладионицу, чипс и кока колу, може да има новац и за уџбенике. Није тешко одредити границу којом би се доделили уџбеници породицама које нису у могућности да их својој деци приуште.

А онај ко заговара поделу уџбеника свим ученицима у држави, требало би да размисли о томе да само здрава нација може да има здраве кадрове.

Новац за куповину уџбеника, тачно је довољан да се свој деци у Србији обезбеди квалитетна ужина, јер је ужина у школама ограничена јавном набавком, те нам ђаци једу производе најјефтинијих понуђача, који никако не доприносе здрављу деце.

Тај новац се такође може уложити у едукацију ученика и родитеља везану за здравију исхрану.

Јер, ученику са кока колом у једној, а пицом у другој руци, не могу бесплатни уџбеници помоћи да здравије одраста.

Кад схватимо да популизам треба да заменимо озбиљном концепцијом и озбиљним системом образовања, можемо се надати помаку са мртве тачке.

Ивана Бошњак Бошњак

 

МОЖЕМО ЛИ У ВАШЕ ШАТОРЧЕ?

Исмејах се малопре са својим родитељима. Оним који су ме родили и васпитали.

Наишла тема, ботепитакако, о неком камповању на ливади, негде код Мостара, на путу ка Малом Дрвенику… Као, људи су пре били љубазни, и те неке године, на путу до мора, решили моји родитељи са све нас две малене, да преноће негде успут, па их пут нанесе на ливаду крај Мостара.  И од приче о љубазним људима на чијој смо ливади преспавали, мама настави: „Јао, то је било оне године кад су нам разни долазили у посету док смо били на мору… Били прво Леле и Борика (моји стриц и стрина, прим.ја 🙂 ) са децом, они дошли са својим шатором, пар дана нам баш било дивно! Онда нам дошли Стипе и Гордана, враћали се из Стипетовог родног Сплита. Док су они пили кафу с нама, ти си се играла са Мариом… А онда дошао ББРК (нећу да напишем име) са породицом! То је било страшно!“

Нисам знала шта је било страшно, знам да сам се ја са синовима дотичног ББРК јако лепо играла у детињству, али не памтим да су нам „дошли у госте“. Сећам се само да смо једном били на мору са њима.

Тата се смеје, зна шта ће мама рећи, а она наставља: „Ма, ко био на мору СА њима? Замисли, молим те, они били 10 дана у неком хотелу близу Дрвеника, па, враћајући се за Београд, решили да нам дођу у госте! Да нам гостују у нашем шатору! Планирали да остану недељу дана! Код нас, у шатору!“

Ја већ грцам од смеха, замишљам ситуацију, а тата ублажује:“Па, нису сви спавали код нас у шатору, само она с децом, ја сам са њим спавао у колима…“ Омајгад! И у нашим колима су гостовали! У спачеку! Зр 118- 03. Оваквом:

citroen-2cv-spacek-avtonet-01-600x337

И у шатору. Оваквом:

Francuski-šator-1

Али, то није било све!

Пошто су људи дошли у госте, наспавани у хотелској соби, решили да се опусте у шаторчету и спачеку, али, да им моја мама на малој плинској боци кува ручак сваког дана, како је и ред кад ти гости дођу.

Мама попреко, на три душека,  ноћу спава у шатору са супругом татиног друга из детињства, са две своје ћерке од којих једна има две године, са два сина жене коју једва познаје, док мој отац и његов друг из детињства лежерно, у спачеку… Чекај, ко може лежерно да лежи у спачеку?!

Сузе ми од смеха иду, а мама озбиљно и благо нервозна кад се присети ситуације, прича како је и крофне пекла неког трећег дана, а онда јој прекипело. Оће то, ваљда од крофни. 🙂

Увела је тату у шатор, и озбиљно му рекла: „Дејане, нека они дођу код нас у Зрењанин у госте, али мени је доста њиховог гостовања код нас у кампу, нећемо имати ни снаге ни новца да будемо на мору са децом како смо желели!“

Пошто ју је чуо цео камп, само се претпоставља да су дотични ББРК и његова супруга такође чули. Тако каже мама. Каже, могуће је да су чули. Тата се смеје. По његовом осмеху контам да је рекла гласом од којег је одзвањао Мали Дрвеник са све предграђем Великог Дрвеника.

Поједоше драги гости крофне, па се сетили да имају нека посла у Београду, у свом петособном стану. Као, јако им је жао што морају да напусте комфор нашег шатора и нашег спачека… па одоше да се ваљда  гурају њих четворо у пет новобеоградских соба.

„Чекај!“, питам ја маму „зар ова прича није почела о томе како су некад људи били безбрижни и љубазни?“

„Јесте,“ одговара она мртва озбиљна, „љубазни су били они на ливади крај Мостара, а безбрижни ми, док нам се нису углавили гости у шаторче… „

Одлазим од маме и тате, смејући се. Тата ме прати, и на вратима озбиљно каже:

,,А следеће године смо купили већи шатор.“

Е, наздравље!

Како да их не волим таке? ❤

 

Ивана Бошњак Бошњак

САМО СИНДИКАЛНО!

unnamed

По Вандином понашању знам кад почиње школска година. Псује просветне раднике, са све:“Ко вам даде дипломе, дилетатни обичнии!?“, а завршава своју причу са:  „Хвала драгом Богу што се нисам школовала за учитељицу, па да будем штрајкачица по занимању!“

Увреди ме, али ме данас насмејала. Пуна је нових информација, о штрајковима, о синдикатима, о министру…

Ја могу само да пробам да је цитирам, без наводника на правим местима, тачно онако како сам хватала белешке док је она палила једну на другу и испијала шољу за шољетином кафе…

„Да ли ти знаш, драга моја, да сутра сва моја деца имају различит почетак наставе? Посвађали се синдикати, па сви штрајкују различито, а моји, мученици, баш потпадају под оне који су у три различита синдиката?!

Ови што су у УПРСКО (Уједињени Просветни Радници Србије Конструктивне  Оријентације), држе часове од 34 минута, да их не би мешали са синдикатом сличнохг имена који штрајкује 30 минута!

Е, тамо је учитељица, она је вазда у неким организацијама за које никад нико није чуо! И сад је она баш паметна, не знам само како ће да стане на 34 минута!? Шта ако то буде у пола реченице, па мора да престане да не би ушла у тридесет пети минут?

Јер, душо моја, на 35 минута је ЧОС!“

„Какав ЧОС, Ванда, знаш да је то час одељењског старешине?“

„Аман, жено, очекивала сам да си бар ти, као бивша штрајкачица, обавештена! ЧОС је Часни Образовни Синдикат! Они се разликују од једног синдиката са сличним именом по томе што ће, зинат овима, да раде 35 минута! Са њима заједно је и ПРСО, Просветни Радници Србије -Одговорно. Кажу, одговорно ће да држе тих 35 минута и ни секунде више!

Али, старешина мог овог старијег сина се учланио у ШУПУ, и то прекјуче! И сад, они, да би се разликовали од ових, одбијају да се конформишу, па држе часове од 32, 5 минута! Кажу, они су за златну средину!“

„У какву ти се ШУПУ учланио тај мој колега, црна Ванда?“

„Ма, у Школско Уједињено Просветно Удружење! Ти баш немаш појма, некад ме је ЈОШ ВИШЕ срамота што си ми комшиница!“

Да ми није било смешно, наљутила бих се, али ме прича заинтересовала. Ни не знам ко све ради у просвети и колико мојих колега оде у  ШУПУ и ЧОС.  Можда ме највише заинтересовали ови што одоше у ШУПУ, јер да је неко ПРСО и УПРСКО у просвети… не чуди ме…

„Али“, настави Ванда“ пошто ми овај млађи пао годину, као што знаш, сад је код старешине који није више у СОСу, него ушо у НОС! НОС ти је, пошто си необавештена, Народни Образовни Синдикат! Мада, знаш , мени то мирише на левицу, они су сад баш нешто радикални, па ће им часови трајати 29 минута, да неко не би помешао ове из НОСа са овима из СОСа.

Да мене питају, имала бих ја имена за те ваше синдикате, а то су…“

Ја сам записала шта она рече, али, баш нисам била расположена да овде јавно помињем кратице за Просветно- Економски Независни Интелектуални Синдикат, као и за Друштво Учитеља –  Просветних Едукатора…

Гасећи последњу цигарету из МОЈЕ кутије, рекла је, одлазећи:

„Доста ми вас је, вас и ваших бесмислених штрајкова! И да ти кажем – чула сам да ваш министар има своје приватно удружење, које се зове Младен Академско – Развојни Шарчевић, и да ћете сви да ускоро одете у то његово удружење! Ајд, здраво!“

Оде нарогушена, више него што је дошла…

 

Одох да смишљам неко своје удружење, па да нас пошаљем тамо, пре него што нам министар каже скраћеницу свог удружења…

 

 

Ивана Бошњак Бошњак