ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ ВЛАДО ГЕОРГИЈЕВ

 

beli dvor

Атмосфера линча влада у последње време у свим слојевима наше мале и напаћене државе. Док цитирамо неке туђинце који рекоше нешто о томе да народ не треба да се пита шта држава чини, него шта они могу да учине… док помињемо с поштовањем туђинце који су народу обећавали крв зној и сузе… здушно и својски пљујемо по својима, какви год да су и ко год да су.

И, сад ја тражим кривце последњих деценија.. НАШЕ кривце, јер за сваког ко није „наш“ имамо оправдање. То оправдање се углавном своди на то, као, да НАШИ нису урадили то и то, „њихови“ сигурно не би… (бомбардовали, санкционисали, ружили,опет бомбардовали, опет санкционисали…)

Тако ја данас, набрајајући у себи „наше“ које деценијама мрзимо, дођох до сиротог краља Перице, који је малолетан покушао да спасе земљу, уортачивши се са комунистима који су му се представили као народ, па несрећник, збрисао тамо где су га примили, исти они који су шуровали и са једнима и другима који су били наши… Ух, замршено!

Отац његов, Александар Први Карађоревић, Уједнитељ, изашао је као победник из Првог светског рата. Ујединио све нас који смо желели да будемо разједињени. Спровео аграрну реформу. Увео диктатуру. Био претеча оних који су то касније такође чинили или желели да чине.

И, таман кад је октроисао Устав и решио да одустане од диктатуре – појавио се Владо Георгијев!

Уби нам краља, усред Француске!

А да није било Владе Георгијева, не би кнез Павле био у прилици да дозволи Бановину Хрватску, не би приступио Тројном пакту, не би Петар морао малолетан да покуша да се супротстави окупатору, не би Тито довека владао, не би се поцепала Југа, не би дошли неки нови наши… ваљда.

Не би данас по улицама народ тражио аграрну реформу и укидање диктатуре.

Сви би били задовољни – и ројалисти, и комунисти, и садашњи југоносталгичари…

И садашњи Александар се не би брукао непознавањем српског језика.

Значи, за целокупну данашњу ситуацију, крив је – ВЛАДО ГЕОРГИЈЕВ ЧЕРНОЗЕМСКИ!

А НА КОГА СТЕ ВИ МИСЛИЛИ? 😉

 

Ивана Бошњак Бошњак

УНИ(Н)ФОРМИСАНИ

photo-drustvo-pioniri-Pioniri_04_u_266910384

 

Ванда је овог пута умарширала у моју кућу! Умарширала! Са све песницом на челу.

„Смрт фашизму!“, узвикнула је.

„И теби, Ванда“, одговорих, плачући од црног лука који сам хтела да гурнем у запршку. Намрштила се на моју шалу.

Тек тада приметим да има око врата избледелу пионирску мараму.

„Обе имамо униформу“, нашалих се због своје кецеље са све сликом лука на њој.

Она озбиљна. Већ видим, почеће извештај са Савета родитеља. И сетим се – о униформама су причали на Савету! Обришем сузе од лука кецељом са луком и приставим кафу. Потрајаће…

Она и даље озбиљна. У ставу мирно. Понудим је да седне, неће. Значи, следи говоранција…

„Ниси ми рекла да је то са униформама озбиљно! У школи се 50 % ђака изјаснило да хоће униформу, а тачно 50 % да неће. Да је непаран број ђака, знали бисмо хоће ли бити униформи или не, али сад је проблем. Баш смо се напричали на Савету! Знаш ли ти уопште да је на вашем конкурсу у школи победила униформа коју је креирала адвокатицина мала? Знаш ти каква је то креација? Па, Гучи би ме лично мање коштао! Ем ми треба по два пара панталона и по два дукса за синове, ем то дупло, и летња и зимска варијанта! Ем за ћерку сукњица и дукс, исто два пута по две комбинације? Још и беретке предложене, као, да на њима пише ко је који разред. Ајд, за овог старијег бар нећу морати и следеће године беретку да купујем, он ће понављати,  беретка ми свакако најмања ставка… али, ко ће да ради за толике униформе?

Директорка на Савету рече да школа треба са нама да прави Акциони план, да нађемо донаторе за униформе. Па, у школи је 1000 ђака, свака униформа по 5 000 динара, пута четири по ђаку… онај шеик  Абу Дангуби не би спонзорисао,  банкротирао би! „

Ја се засмејах на „Абу Дангуби“, али она озбиљна и даље.

„А онда је Миле, онај што га зову Калашњиков, знаш онај што има три ћерке, па их тера да играју фудбал..? Е, онда је тај Миле рекао да је нама било лакше кад смо били ђаци, имали плаве радне блузе, тако су се звале, па смо били сви исти, и сад тражи да буде тако.

Ко, бре, био исти? Ја имала три те униформе, плаве, али све разних кројева, па са чипком, па са штепом… а Миле, сећам га се из основне, био исти само са  Стевом што га звали Топ, имали сваки по изгужвану плаву, па извуку из торбе кад је физика, а са осталим наставницима могли како оће. И сад ће Миле Калашњиков мени да држи слово на Савету родитеља?! Мени!?

А сад, ватају и једни и други онај један глас што ће бити преко 50 %, и ми против униформи, и они што су за фенси униформе.

Како, што сам против? Па, ем би ме коштало, ем би ону моју двојицу препознали по униформи ови из друге школе, што се ономад тукли на фудбалу, па би се банде лакше правиле. Овако, моји се прошли пут умешали с њиховима, пошто нису имали посебне дресове…

Ови што су „за“, кажу, осетиће деца припадност школи. Хоће. А и осетиће их наставници сваког часа ако не буду имали по неколико униформи, јер, сестро слатка, то кад се озноји.. тешко си га свима!

Зато сам ја решила да се униформишем онако како смо сигурно сви били униформисани некад: црвена марама и плава сукња, бела блуза. Само ми „титовка“ фали, прогризао ми је миш. И, шта нам је фалило тако? Знало се- једна униформа, једна химна, један председник! И све то без Акционог плана и 50 % плус један глас! Сви били  једногласни!

И сад, одох да ватам глас „против“, чини ми се да је Јованов тата неодлучан. Ајд, здраво!“

И ту опет стави песницу на чело и измаршира ми из куће. Кафу није ни пробала.

Остави ме збуњену. „Једна униформа, једна химна, један председник“!? У ком времену живи та жена?

С обзиром на наше јединство, већ замишљам униформе у једној школи: овај има плаву мараму, овај зелену, овај дугиних боја, она тамо розе сукњицу, она онамо мараму на глави, ова овде мараму око струка…

Па да видим ко ће за то да напише Акциони план, па да видим ко ће то да спонзорише!

И да видим, ко ће то да поднесе!?

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

 

ПЛАЋАЊЕ ПРЕМА…

 

images-2

Почеше просветни радници да се гложе око тога како ко треба да буде плаћен. И, кренуше с причама како ови из Београда треба да имају веће плате од оних из „унутрашњости“, јер је живот у БГ скупљи.

Одмах се нашли они који рекоше да у БГ има много више снижења него у другим местима, па тако Београђани могу купити јефтиније ствари, а има и више секендица, те се могу лакше и обући. Но, не лези враже! Ови потегоше домаћу радиност у мањим местима, где свака снајка меси колаче и развлачи пите и питуљице по повољнијој цени него што су колачи у „Москви“ насред Теразија!

Провинција увређено одговара да нема свако прилику да на Зеленом Венцу купи шаргарепу на тоне, за мале новце.

Империја узвраћа ударац причама да њима из Врчина треба много времена и пара да стигну до места где раде, а сироти провинцијалци се бране тиме да морају да иду у већи град да купе телевизор, јер је скупо ван Београда..

И тако, мрзимо се јако лепо, то умемо!

Ја лично имам решење за ове проблеме:

  1. То би решила једна дообра проводаџика! „Ви, госпођице са већим путним трошковима да се удате за господина који живи близу Вашег радног места, те ћете пресељењем уштедети за нове ципеле. Ви, господине из унутрашњости који имате у комшилуку тандар пијацу, да ожените госпођицом која ће плаћати путне трошкове уштедом на шаргарепи и першуну! Ви, молим Вас, разведите се и поступите по мојим инструкцијама за блажени живот просветара с малим примањима!“ И слично…
  2. Сваком просветном раднику обезбедити изградњу школе преко пута места становања. Уштеда на путним трошковима, блокејима на ципелама, а и свака домаћица за време великог одмора може да развуче питу и промеша паприкаш. И уштеда на храни биће видљива.
  3. Најважније: ПРОСВЕТНЕ РАДНИКЕ ТРЕБА ПЛАТИТИ ПО КОЕФИЦИЈЕНТУ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ!

Мене боли уво за ове приче. За мене је Београд унутрашњост, живим у спољашњости, школа ми је у истој улици где и кућа…

Једино ми пијаца далеко, мајкујој…

 

Ивана Бошњак Бошњак

ОДУСТАТИ…

vatromet-e1451395171503

Ванда је овог пута донела своју кафу. Запалила своју цигарету. Нисам стигла себи да завијем једну, а она већ има тему:

„Последњих година, све неки хуман свет око мене, не мош од хуманости главу да дигнеш! И сви хумани преко мојих леђа!

Те траже да одустанем од прославе матуре за дете, кажу, треба да дам неком ко није матурирао! Те да одустанем од куповине аутомобила, кажу тај новац могу да дам неком ко нема ни бицикл!

Е, Чолу ми неће узети!“

„Каквог Чолу, суботом на сабајле?“

„Знаш шта, ја знам да ти не пратиш вести, зато имаш мене! Хтела да идем на прославу Нове године у Нови Сад, да ми лично Чола пјева и да будем међ звездицама, селе моја.. кад они навалили да се одустане! Као, треба новац од прославе да се додели неком у хуманитарне сврхе! Е, неће Ванда овог пута! Девет година Чола није певао у Новом Саду, и сад, кад сам планирала да се увалим детету на стан и храну за Нову, и да одшетам до трга, јер ауто не купих због хуманитарних акција… сад би неко да ми и Чолу узме! Не дам!

Одустала сам од њега неколико пута јер нисам имала новца да платим карту, децу сам школовала. О свом трошку, наравно. Нико ми хуманитарно не даде паре за њихово школовање. А да сам скупљала новац који сам још као дете давала за гладне у Африци, имала бих бар грејање да платим, овако ме туже због неплаћених дугова. Ма, могла сам се за хуманитарне новце одселити у Африку, па да не плаћам грејање и да ме Бог весели, ихај!“

„Полако, Ванда, стварно се велики новац издваја за прославе, разне.. „

„А ти си, душо моја, давала новац од прославе рођендана своје деце у хуманитарне… ?“

„Нисам, али држава…“

„Аха, нико не сме ништа јавно да слави, одмах је крив и нехуман? У својој кући славиш и славу и рођендане, и идеш на славе и рођендане, на венчања и сахране… и новац који тако потрошиш је паметно утрошен, а? И кад купиш крему која кошта око иљадарке, то је хумано?“

„Хумано, него шта? Хумано је да не идем наборана улицом, да људе не плашим“, зезам се ја, али она озбиљна, па озбиљна.

„Мани се зезања, ово је озбиљно! Зар заиста мислиш да морамо стално да одустајемо од свега лепог, да бисмо били хумани? Зар заиста мислиш да живот треба да се сведе на голу егзистенцију, да не потрошиш ни динар више од оног што је неопходно, да би била хумана? Што се не одрекнеш свега, што не преживљаваш, него живиш?

Сигурна сам да је свако од нас бар некад дао нешто у хуманитарне сврхе. Ја јесам, ти јеси, адвокатица, она с црвеном косом исто, знам поуздано.. И сви из моје фирме, много пута!

Него, видиш ли ти, жено, да је тренд да они који прослављају све свеце, возе џипове и купају се на Балију, траже од нас да се одрекнемо свега лепог, да бисмо били хумани? Чуј, хумани? Што сам нехумана ако идем на концерт? Што сам нехумана ако нисам последњу пару дала неком коме, као, треба више него мени?

Докле? Смем ли да се радујем, да прославим нешто, а да ме нико не гледа попреко? Ако испечем прасе, нехумана сам, јер једем животиње. Ако уберем цвет и закитим се, није пристојно што изгледам срећно, има људи који пате..

Патим и ја, још колико, знаш и сама, дугујем банкама и електродистрибуцији, па ми нико хумано не опрашта те дугове!

Ма, доста ми је одустајања у животу! Одустала сам од многих лепих ствари јер нисам имала прилике да их себи приуштим, а нико ми их други приуштио није!

И зато, оде Ванда на Чолу, са све цветом у коси, а теби ћу оставити ову кафу, у хуманитарне сврхе! Сликајте се сви, тако хумани!!!“

И ево мене, пијем ову хуманитарну кафу, и по стоти пут скидам Ванди капу.

А од Чоле одустајем, јер немам прилике да одем у НС за НГ. Хумана сам, а?

Ивана Бошњак Бошњак

10 ПРЕДНОСТИ ВЕНЧАНИЦЕ У ОДНОСУ НА МЛАДОЖЕЊУ

На данашњи дан, пре годину дана, написах, брзински…
images-1

Моја драга познаница је објавила да је нашла савршену венчаницу, али јој фали младожења.

Ја, као већ дуго бивша нова млада, морам набројати неке предности венчанице у односу на младожењу:

 

  1. Венчаница и после 20 година може да изгледа одлично, младожења мало теже
  2. Венчаница не ћелави
  3. Венчаница и после дужег стајања у орману може да се користи, младожења не би издржао у орману толико
  4. Младожења се можда теже гужва, али се неповратно гужва, венчаница се лакше пегла
  5. Венчаницу прекројиш према својим димензијама, много лакше него младожењу
  6. Венчаница ти је с годинама све мања, младожења све већи
  7. Венчаницу с поносом можеш показати унуцима једног дана (даље ћу прећутати)
  8. Венчаница ти никад неће отети даљински и затражити пиво
  9. Венчаница ти неће приговорити кад купиш нове ципеле
  10. Венчаница нема мајку 😉

Скратила на 10, да будем у тренду, због ових изазова 🙂

Ивана Бошњак Бошњак

ДА СЕ ЗНА ЧИЈИ ЈЕ…

 

tv_vesti24

„Мама, припремио сам неке вести, најновије, тури неки зарез, па види шта ћеш с њима!“

И, мама као мама, турила пар зареза и један узвичник, и ево, штанца вести на свом блогу..

***

 

ПР манагер дирекције за изградњу путева и улица са рупама изјавила је да од октобра почиње акција „Трећа страна улице“.

Како она наводи, акција ће бити спроведена у Београду и Новом Саду, а постоји могућност да се прошири и на друге градове. Наш репортер разговарао је са ПР менаџером и питао одкуд идеја за таквом акцијом и о чему се ту тачно ради ?

Како се град све више шири и граде се нове зграде, пешаци су до сада морали да прелазе на другу страну улице када наиђу на градилиште, али после извесног времена дошло је до тога да и са друге стране улице постоји градилиште, на којем пише да пређу на другу страну улице. Како су људи бивали збуњени и жалили се на такве појаве, дирекција за изградњу путева улица са рупама, одлучила је да на неким местима уведе трећу страну улице, те би тако грађани пешаци, када наиђу на градилиште са обе стране, могли да пређу на трећу страну улице и несметано наставе свој пут.

На питање како су замислили реализацију тог подухвата, одговорено нам је да је оформљена радна група која је већ предузела кораке да обезбеди средства, како из европских фондова за развој, тако и из државне касе. Радну групу чине 22 члана, од којих свако има по два саветника и по једну секретарицу. Да би нас уверила да је успех пројекта загарантован, напоменула је да сваки члан радне групе, има завршена бар два приватна факултета и да имају положена три, а неки чак и четири испита на државном.

Екипе радника почеле су са изградњом треће стране улице, а на огради градилишта стоји знак ,,Пешаци….”

 

 

 

***

 

Завод за јавно здравље објавио је данас кратко упутство корисницима нових здравствених књижица. Наиме, нове здравствене књижице, осим што ће се користити као идентификационо средство у здравственом систему, користиће се и као платне картице. Како нам је објаснио заменик саветника шефа кабинета поред кабинета директора завода за здравље, на нове здравствене књижице потребно је уплатити своту новца, коју би касније доктори могли, после прегледа, једним потезом провлачења картице пребацити себи, у знак захвалности од стране пацијента.

Како нам заменик објашњава, идеја за овакво решење је настала када се Заводу јавило пар лекара, који осим своје плате, нису примили ништа више за посао који раде. Тада је на састанку Завода одлучено да се направе нове књижице и тако омогући и оним лекарима који имају шкрте и незаинтересоване пацијенте да зараде.

 

Ово је један део упутства за коришћење:

Пацијент је дужан да уплати своту новца на картицу. Приликом пријема у здравствену установу, медицинска сестра провлаци књижицу и са ње очитава податке о пацијенту, аутоматски се скида свота новца за 200 грама кафе и чоколаду, намењене за медицинску сестру. Приликом прегледа од стране лекара опште праксе, скида се свота новца у вредности бомбоњере или вина, док се код озбиљнијих прегледа, код лекара специјалисте, скида новчана сума у вредности мало бољег вискија, или пак постоји могућност да лекар специјалиста скине 500 до 1000 еура, које би му легле на рачун.

Када смо хтели да интервјуишемо лекара поводом овог новог система, рекао нам је да дођемо после подне, приватно.

Код пацијената смо, међутим наишли на велико одобравање оваквог система мотивације доктора за рад. Они кажу да је овај систем праведнији, јер свако даје исто, а пацијенти који немају средства, или не желе  да их дају, неће бити ни примљени у здравствене институције, па ће се тако и гужве у истим смањити. Лекари ће, најзад, поред плате, моћи и да зараде неки динар, а неки оптимисти тврде да ће и медицинске сестре бити љубазније.

 

 

 

***

 

 

Н.М из села покрај реке, изјавио је данас како је отишао не преглед код оториноларинголога, али је овај био обучен! Н.М. за наше новине каже, да је на такав упут чекао чак 3 месеца и да се јако радовао том сусрету, а да је био јако разочаран, када га је дочекао обучен човек. Пацијент је поднео пријаву Међународном суду  правде, у којој наводи, да су овим делом, повређена његова људска и мањинска и хомосексуална и црначка права и да жели да се назив овог занимања промени у оториноларинобучен.

 

Андрија Рус Бошњак

ОЦЕНОМ ЋУ ТЕ, ОЦЕНОМ ЋЕШ МЕ!

 

perica-lose-ocene

Ванда је утрчала рано јутрос,  у све шлафроку, просипајући своју кафу. Каже, није могла да сачека да јој ја скувам прву јутарњу. Од радости је скакутала око мене, док сам ја трљала очи, полуразбуђена. Тако ми и треба, кад нисам закључала ноћас!

„Јаоо, драга!“ викала је на сав глас, ударајући ме својим високим тоновима тачно у Еустахијеву трубу. Директно, чини ми се. „Јаао, не могу да дочекам да хемичарки дам лоше оцене!“

Којој црној хемичарки, дете јој у четврти креће тек сутра!? И, о чему уопште прича у пола седам?

Но, не знате ви Ванду, кад су вести у питању, не постоји време. А кад су просветни радници у питању… не постоје границе!

„Хемичарки, оној са црном пунђом, мада мислим да се сад фарба, али, имала је природну црну кад је мени предавала… „

„Чекај, Ванда“, кажем ја, пристављајући своју јутарњу, „о чему САД причаш?“

„Ти, жено, не пратиш новости у просвети, никад? Ено, твој овај нови, онај шарени, каже да ћемо ми, родитељи, да вас оцењујемо. И ја не могу да дочекам да оцењујем хемичарку, ако не оде у пензију до тад, јер ми је у седмом закључила двојку, а сигурна сам да сам знала бар за три! Јаоо, кад ми овај најмлађи крене у седми, надерала је! А да ти искрено кажем, знаш да је физичар био моја љубав, још у средњој, кад нисам знала да ће бити наставник.. и нећу му опростити што ме испалио на матурској вечери и отишао са оном напирлитаном Анђом. Е, кад ми крене дете у шести, па ЈА будем оцењивала њега.. има да искија тај одлазак, не звала се ја Ванда!“

Није ми требало да попијем кафу до краја, разбудих се. И сконтам, већ је прочитала шта је рекао најновији министар, мој. Да ће нас родитељи оцењивати. Родитељи, који су били наши ђаци. А ја се обрадовала кад сам прочитала да ће нас оцењивати.

Мени то значи да ће најзад да схвате шта ми радимо и чиме се бавимо, да ће морати да буду мало више ангажовани око своје деце и око њиховог школовања…

Ја сам његов предлог да нас родитељи оцењују доживела као позитиван пример укључивања родитеља у живот школе. Много пута сам пожелела да ја као родитељ оцењујем наставнике своје деце.

Јутрос се, ипак, поколебах… Шта ако већина њих буде као Ванда, па крену да се свете некадашњим својим наставницима и пропалим везама? Шта ако се буду понашали као судије на клизању, па доделе оцене за уметнички дојам, јер воле шљокице а не воле машнице?

Па кад крену да оцењују писмене радове своје деце кроз оцене наставницима! Па кад крену да нам праве распоред часова! Па кад почну да се мешају у припреме и планове! Па кад нагрну да ми уређују приватни живот на крају!

Лепо написа једна колегиница:“Родитељи нису КОМПАТИБИЛНИ да нас оцењују.“

Компатибилни?! Е, ову бих и ја оценила, али нисам више родитељ ђака! Нажалост.

Схватих да не слушам Ванду више, а она, вришто ли, вришти, Дамјанов зеленко би се постидео, верујте ми!

„И што је најбоље, сигурна, али, пази шта ти кажем, сигурна сам да ћемо моћи за две године да оцењујемо министра, лично! И не само твог, него и све остале министре! Е, кад будем оцењивала СВОГ министра, нека он бере кожу на шиљак!“

Овај ми се део допао. Ко зна, можда ћемо стварно моћи да оцењујемо и министре. Мислим, бар свако свог, а?

 

Ивана Бошњак Бошњак