МОЖЕМО ЛИ У ВАШЕ ШАТОРЧЕ?

Исмејах се малопре са својим родитељима. Оним који су ме родили и васпитали.

Наишла тема, ботепитакако, о неком камповању на ливади, негде код Мостара, на путу ка Малом Дрвенику… Као, људи су пре били љубазни, и те неке године, на путу до мора, решили моји родитељи са све нас две малене, да преноће негде успут, па их пут нанесе на ливаду крај Мостара.  И од приче о љубазним људима на чијој смо ливади преспавали, мама настави: „Јао, то је било оне године кад су нам разни долазили у посету док смо били на мору… Били прво Леле и Борика (моји стриц и стрина, прим.ја 🙂 ) са децом, они дошли са својим шатором, пар дана нам баш било дивно! Онда нам дошли Стипе и Гордана, враћали се из Стипетовог родног Сплита. Док су они пили кафу с нама, ти си се играла са Мариом… А онда дошао ББРК (нећу да напишем име) са породицом! То је било страшно!“

Нисам знала шта је било страшно, знам да сам се ја са синовима дотичног ББРК јако лепо играла у детињству, али не памтим да су нам „дошли у госте“. Сећам се само да смо једном били на мору са њима.

Тата се смеје, зна шта ће мама рећи, а она наставља: „Ма, ко био на мору СА њима? Замисли, молим те, они били 10 дана у неком хотелу близу Дрвеника, па, враћајући се за Београд, решили да нам дођу у госте! Да нам гостују у нашем шатору! Планирали да остану недељу дана! Код нас, у шатору!“

Ја већ грцам од смеха, замишљам ситуацију, а тата ублажује:“Па, нису сви спавали код нас у шатору, само она с децом, ја сам са њим спавао у колима…“ Омајгад! И у нашим колима су гостовали! У спачеку! Зр 118- 03. Оваквом:

citroen-2cv-spacek-avtonet-01-600x337

И у шатору. Оваквом:

Francuski-šator-1

Али, то није било све!

Пошто су људи дошли у госте, наспавани у хотелској соби, решили да се опусте у шаторчету и спачеку, али, да им моја мама на малој плинској боци кува ручак сваког дана, како је и ред кад ти гости дођу.

Мама попреко, на три душека,  ноћу спава у шатору са супругом татиног друга из детињства, са две своје ћерке од којих једна има две године, са два сина жене коју једва познаје, док мој отац и његов друг из детињства лежерно, у спачеку… Чекај, ко може лежерно да лежи у спачеку?!

Сузе ми од смеха иду, а мама озбиљно и благо нервозна кад се присети ситуације, прича како је и крофне пекла неког трећег дана, а онда јој прекипело. Оће то, ваљда од крофни. 🙂

Увела је тату у шатор, и озбиљно му рекла: „Дејане, нека они дођу код нас у Зрењанин у госте, али мени је доста њиховог гостовања код нас у кампу, нећемо имати ни снаге ни новца да будемо на мору са децом како смо желели!“

Пошто ју је чуо цео камп, само се претпоставља да су дотични ББРК и његова супруга такође чули. Тако каже мама. Каже, могуће је да су чули. Тата се смеје. По његовом осмеху контам да је рекла гласом од којег је одзвањао Мали Дрвеник са све предграђем Великог Дрвеника.

Поједоше драги гости крофне, па се сетили да имају нека посла у Београду, у свом петособном стану. Као, јако им је жао што морају да напусте комфор нашег шатора и нашег спачека… па одоше да се ваљда  гурају њих четворо у пет новобеоградских соба.

„Чекај!“, питам ја маму „зар ова прича није почела о томе како су некад људи били безбрижни и љубазни?“

„Јесте,“ одговара она мртва озбиљна, „љубазни су били они на ливади крај Мостара, а безбрижни ми, док нам се нису углавили гости у шаторче… „

Одлазим од маме и тате, смејући се. Тата ме прати, и на вратима озбиљно каже:

,,А следеће године смо купили већи шатор.“

Е, наздравље!

Како да их не волим таке? ❤

 

Ивана Бошњак Бошњак

Advertisements

САМО СИНДИКАЛНО!

unnamed

По Вандином понашању знам кад почиње школска година. Псује просветне раднике, са све:“Ко вам даде дипломе, дилетатни обичнии!?“, а завршава своју причу са:  „Хвала драгом Богу што се нисам школовала за учитељицу, па да будем штрајкачица по занимању!“

Увреди ме, али ме данас насмејала. Пуна је нових информација, о штрајковима, о синдикатима, о министру…

Ја могу само да пробам да је цитирам, без наводника на правим местима, тачно онако како сам хватала белешке док је она палила једну на другу и испијала шољу за шољетином кафе…

„Да ли ти знаш, драга моја, да сутра сва моја деца имају различит почетак наставе? Посвађали се синдикати, па сви штрајкују различито, а моји, мученици, баш потпадају под оне који су у три различита синдиката?!

Ови што су у УПРСКО (Уједињени Просветни Радници Србије Конструктивне  Оријентације), држе часове од 34 минута, да их не би мешали са синдикатом сличнохг имена који штрајкује 30 минута!

Е, тамо је учитељица, она је вазда у неким организацијама за које никад нико није чуо! И сад је она баш паметна, не знам само како ће да стане на 34 минута!? Шта ако то буде у пола реченице, па мора да престане да не би ушла у тридесет пети минут?

Јер, душо моја, на 35 минута је ЧОС!“

„Какав ЧОС, Ванда, знаш да је то час одељењског старешине?“

„Аман, жено, очекивала сам да си бар ти, као бивша штрајкачица, обавештена! ЧОС је Часни Образовни Синдикат! Они се разликују од једног синдиката са сличним именом по томе што ће, зинат овима, да раде 35 минута! Са њима заједно је и ПРСО, Просветни Радници Србије -Одговорно. Кажу, одговорно ће да држе тих 35 минута и ни секунде више!

Али, старешина мог овог старијег сина се учланио у ШУПУ, и то прекјуче! И сад, они, да би се разликовали од ових, одбијају да се конформишу, па држе часове од 32, 5 минута! Кажу, они су за златну средину!“

„У какву ти се ШУПУ учланио тај мој колега, црна Ванда?“

„Ма, у Школско Уједињено Просветно Удружење! Ти баш немаш појма, некад ме је ЈОШ ВИШЕ срамота што си ми комшиница!“

Да ми није било смешно, наљутила бих се, али ме прича заинтересовала. Ни не знам ко све ради у просвети и колико мојих колега оде у  ШУПУ и ЧОС.  Можда ме највише заинтересовали ови што одоше у ШУПУ, јер да је неко ПРСО и УПРСКО у просвети… не чуди ме…

„Али“, настави Ванда“ пошто ми овај млађи пао годину, као што знаш, сад је код старешине који није више у СОСу, него ушо у НОС! НОС ти је, пошто си необавештена, Народни Образовни Синдикат! Мада, знаш , мени то мирише на левицу, они су сад баш нешто радикални, па ће им часови трајати 29 минута, да неко не би помешао ове из НОСа са овима из СОСа.

Да мене питају, имала бих ја имена за те ваше синдикате, а то су…“

Ја сам записала шта она рече, али, баш нисам била расположена да овде јавно помињем кратице за Просветно- Економски Независни Интелектуални Синдикат, као и за Друштво Учитеља –  Просветних Едукатора…

Гасећи последњу цигарету из МОЈЕ кутије, рекла је, одлазећи:

„Доста ми вас је, вас и ваших бесмислених штрајкова! И да ти кажем – чула сам да ваш министар има своје приватно удружење, које се зове Младен Академско – Развојни Шарчевић, и да ћете сви да ускоро одете у то његово удружење! Ајд, здраво!“

Оде нарогушена, више него што је дошла…

 

Одох да смишљам неко своје удружење, па да нас пошаљем тамо, пре него што нам министар каже скраћеницу свог удружења…

 

 

Ивана Бошњак Бошњак

БРИЖНА МАМА

37080-144f3e8dfef72e5cc780519c1bf4f7bc20429616_10209910259213928_332336420464849726_n

 

 

Она је брижна мама. Одвела је на море две ћерке, од око 8 и 10 година. Нисам била са њима у истом месту, али ми је пут од мора до БГ са њима био довољан да пожелим закон којим ће се неком одузети деца у моменту.

Она је брижна мама. У Сућурају чекамо трајект за Дрвеник. Два аутобуса и небројено много аутомобила. Водич, пре изласка из буса два пута опомиње:“Пошто не знамо кад ће наш аутобус успети да се укрца, молим све путнике да прате кретање аутобуса, будите негде у близини, па уђите на трајект кад видите да се бус укрцава…“

Силан свет похрли у кафиће. О.К. Сућурај на Хвару је место из којег се, чини ми се, види пристаниште где год да си. Неко рече:“Надамо се да је трећи трајект наш.“

После сат ипо, успева да се укрца „наш“  бус. Путници хрле да заузму места на палуби, са што бољим погледом на залазак сунца…

Ја, наравно, добијам место с погледом на једну путницу из нашег буса која ми рукама говори да фали неко од „наших“. Видим две девојчице, у загрљају двеју жена, а брижне маме нема. Позивају је телефоном они који имају њен број. Не јавља се. Радници на трајекту инсистирају да трајект крене, јер је укрцавање трајало предуго. Наш водич моли да се сачека Брижна Мама.

 Неко од путника коментарише:“Јадна жена, она сигурно брине где су јој деца.“

Чекајте, где је овде лево?!

Како је јадна жена која није приметила да су јој деца отишла, и поступила у складу са инструкцијама водича?

Водич трчи по Сућурају, тражећи маму. Деца плачу. Посада нервозна. Морају да крену.

Водич и даље трчи по околним кафићима. Деца и даље плачу. Ја већ гласно псујем. Нас, као народ.

Псујем маме које остављају децу.

Пола сата је прошло. Одједном, видим Брижну Маму како истрчава из кафића који је, ваљда, најудаљенији од пристаништа, од свих кафића у Сућурају.

Њено утрчавање на трајект пропраћено је аплаузом.

Коме се аплаудирало? Ваљда смо ми народ који аплаудира особама које се сете да имају децу. Понекад.

Каже, била је леђима окренута пристаништу, није видела да је трајект стигао. Каже, рачунала је, ако је „трећи трајект наш“, да је то за три сата. Нико је не пита како није видела да јој фале две ћерке, дуже од пола сата. Сви се питају, ко је тај ко је рекао:“Трећи трајект је наш:“

Е, тај је крив за све!

Пауза, негде у Босни. Ноћ. Брижна Мама пије кафу на одморишту. Децу је оставила да спавају у бусу, неће да их буди, води рачуна о њима. Пауза завршена, путници улазе у бус, кад Мама довикује:“Задржите бус, само деци сок да купиим…“

Сви разнежени….Ја се увелико пресабирам, јесам ли нормална? Зар само ја (и моја сапутница 🙂 ) мислим(о) да ту нема ничег за разнежавање?

Пред јутро, девојчицама се припишкило од толиког сока… Мама тражи од возача да стане негде где ће њима одговарати да шишкиришке. Зашто нису пишкиле током паузе? Спавале су…

Нас пар негодујемо. Остали нас гледају попреко. Не разумемо ми бригу и љубав према деци.

Возач стаје на бензинској пумпи. Тоалет закључан. Тражи другу пумпу. Такође закључан. У Србији, брале, не мож да пишкиш ако не сипаш гориво!

О.К. Стаје се негде поред пута, девојчице „збринуте“.

Још једна пауза после тога. Мама задржава аутобус да би купила цигарете. Није стигла за време паузе, морала је да попије кафу.

Ближимо се Београду. Мама негодује:“Каква је ово вожња, требало је да стигнемо пре сат времена!?“

Ћутим.

Нисам Брижна Мама.

Не осећам ја ту љубав, не схватам ја толику бригу за децу.

Мораћу на неки семинар за Брижне Маме.

Па да ја једном седим леђима окренута у Сућурају. Или, већ, негде…

Схватила сам: Ја нисам никаква мама, ја сам Наџак Баба!

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

КО ЋЕ ПРЕ ДА МЕ (сними, смени…)?

Smena_8-1963-1971-large

 

matura 2

Ванда је утрчала забринута, нервозно тресући пепео у моје петуније: „Драга, читала сам да ће министар да те смени!“

МЕНЕ? Што ће мене лично министар да смени?

А и, откуд мени петуније?! 🙂

Наставила је, стојећи на једној нози, као што често ради кад нема много времена: „Каже, преписивали неки на малој матури, па ће он да смени све директоре, а оне које не смени сад, смениће октобра!“

Има она народна, нешто о метру у … пре него о центиметру у главу, али, то је Ванда, за њу знам да воли сензације, а мрзи просветне раднике, па ми занимљиво да разговарам са њом.

„Ванда, у мојој школи нико није преписивао! Али, преписивање на завршном не зависи од директора. Директор јесте председник Уписне комисије, али, директор није у сали кад се ради завршни, а дежурају наставници из других школа, ваљда треба сменити њихове директоре ако ђаци у мојој школи преписују…“

Заборавих да кажем, Ванда мрзи просветне раднике, али воли министре…

„Драга моја“, настави она жучно, „ министар је теби главни, а ти си, ваљда, неки шеф ако си диша! Министар запрети теби, ти запретиш дежурнима, они ђацима, и мирна Бачка!“

Кад се не загрцнух од смеха! ЈА запретим дежурнима, и то онима који су запослени у другим школама, којима ни њихови директори не могу ништа ако се не појаве на завршном!? Волим је, тако наивну…

Онда је наставила: „А снимаће вам матуру убудуће, само да знаш!“

Их… Камо среће да снима све! Онда бисмо сви знали ко, шта и како ради.

„Снимиће, снимиће!“, виче Ванда одлазећи.

Е, то снимање би ми одговарало! Још би ми више одговарало да ми снима цео мој живот! Тако бих знала где сам оставила неку документацију коју данима тражим.  А и знала бих ко врши нужду под прозором мојим, после анонимних пријава о мојим „малверзацијама“.

Још боље,  фотке са плаже које су брижне колегинице лично министру пријавиле, не би биле моје власништво, него власништво МПНТР! Не би моји упорни смењивачи морали да ме шпијунирају по фејсбуцима, довољно би било да оду на сајт министарства, тамо би ми била читава биографија, са све купаћим костимом, тако помињаним министру.

Елем, једна летња порука свим мојим смењивачима:

СНИМАЈТЕ, ЈА И ДАЉЕ ДРЖИМ ЗАВРШНИ!

 

П.С. И даље не знам, откуд ми петуније…

П. П.С. Давитељима ћу се обратим други пут 🙂

 

Ивана Бошњак Бошњак

КЕЦ + ПРАСЕ = 2 ЗА КРАЈ ГОДИНЕ

images ИСТИНИТА ПРИЧА

 

 

Пре десетак дана, Ванда је дошла усплахирена, бојећи се за успех свог старијег сина. Искрено, никад ми није било јасно зашто то она назива „успех“, кад је он сваку годину завршавао тотално неуспешно, увек у августу. С обзиром на то да је сад тек јун, а она пита за уџбенике за наредну годину, смеши се пролазак детета у следећи разред, без поправног.

Но, сумњиво ми је било то што је тражила да јој испричам пар анегдота које сам често причала својим пријатељима, а везане су за „подмићивање“ учитеља пре скоро пола века, кад је то већ одавно изашло из моде.

Прича прва: Мојој стрини, усред часа, јави се ученик и на сав глас рече: „Учитељице, пошто сам добио кеца на контролном, а пошто сви кажу да сам глупав да то поправим, питала моја баба – ‘оћете рибе?“ Стрина је из школе дошла шокирана. Никад јој се до тад није догодило ништа слично, била је бесна на саму помисао да је неко покушао да је подмити. Ми смо се годинама шалили с њом питајући је хоће ли рибе, али, није јој било до смеха. Сматрала је посао учитеља часним занимањем, а сваки ученик добије оцену коју заслужи.

Прича друга: Моје драге другарице Сање, отац је био судија за прекршаје, мајка учитељица у селу. „Друг судија“ је једном на сеоској пијаци, пред Ускрс који није смео да се слави, куповао јаја. Жена која је јаја продавала, није желела да му наплати. Мислећи да је то захвалност што је мужу дотичне једаред изрекао блажу казну од заслужене, дошавши кући, прећутао је својој супрузи да јаја није платио. Новац за јаја потрошио је на пиво у локалној кафаници.

Крај наставне године, учитељица дели књижице ђацима. У учионици су и родитељи, који су пре тога одгледали краћу приредбу своје деце. Кад је видела књижицу свог детета, једна је жена оптужујуће узвикнула:“А моја јаја?! Јаја сте узели, а дете ми врлодобро!“ Учитељица је била шокирана. Није знала о чему се ради. Тек тада је чула да је та жена  њеном мужу поклонила јаја, надајући се да ће учитељица детету дати боље оцене. Учитељица је једва стигла до куће, постиђена, а бесна на супруга. „Друг судија“ је истог поподнева ишао кући код дотичне жене да плати она Ускршња јаја и тако покуша да сачува образ своје љуте супруге, часне учитељице.

Испричах то Ванди, по ко зна који пут, јер је волела кад се ми у породици шалимо како ћемо морати да носимо рибу или јаја наставницима наше деце.

Отишла је замишљена. Није се насмејала.

Данас је дошла, озарена.

„Драга, да ми позајмиш кантар да измерим прасе! Имамо неко геџаво, па, ако не буде довољно, морам купити од комшије Славка неко гојазније, дете ми завршило годину!“

„Опаа!“, узвикнух ја. „ Значи, долазимо на прасетину ових дана?“

„Бог с тобом“, изненађено ће Ванда, „какве ТИ везе имаш с тим прасетом?“

Замуцах, све мрмљајући како сам се надала да ћемо и ми бити позвани на ту прасетину, као прве комшије…

„Аман, жено, прасе је за двојку из стручног предмета! Лепо их профа оставио у учионици, њих неколико што су имали кечеве, поправио им уз услове. Миланче треба да донесе сто еврића, Драганчетов отац ће профи урадити генералку на мазди, а мој овај несрећник треба да донесе прасе. Мислиш, ако је само прасе, он је реално био најближи двојци, а?“

Ја сам најближе била нервном слому. Дадох јој кантар, не могавши да се радујем успеху њеног детета.

Ове вечери, један отац мери прасе величине двојке из стручног предмета.

Ове вечери, славље је у дому комшинице Ванде.

Ове вечери, од мене је несрећније само прасе које ће бити испечено за дотичног профу.

Ове вечери, у гробу се преврће мој омиљени Нушић, који је карикирао своје школовање.

Мени огорченој, не преостаје ништа друго него да замолим министарство просвете да следећи цитат уврсти у – ПРИРУЧНИК ЗА ОЦЕЊИВАЊЕ! 😦

 

„У почетку нисмо ништа учили, учитељ нас је само пропитивао о нашим именима, али, радије него то, о занимању наших очева.

– Шта је твој отац?

– Кочијаш.

– Добро, седи! А твој?

– Кобасичар.

– А, тако, кобасичар? Е, па, поздрави оца! А твој?

– Пиљар.

– Пиљар, је ли? Поздрави и ти оца!

Ми, у почетку, нисмо разумели те поздраве.

Једва нешто доцније, када смо већ сви упамтили једну причу о добром и рђавом детету и када смо запазили да при сваком новом причању учитељ мења порекло јунаку приче, према томе како су дотични родитељи отпоздрављали на његове поздраве. Тако, на пример, када му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила:

– Била два дечака, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога човека, ваљанога и примернога грађанина, па је, разуме се, и син био на оца, ваљано и добро дете.

Ако, рецимо, пиљарев син не би знао лекцију, а донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао:

– Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш. Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца!

А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио:

– Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!

Према занимању очева био нам је одређен и ранг у учењу и владању. Тако, на пример, најбољи је ђак био кобасичарев син, а одмах за њим касапинов, затим син једнога бакалина, па пиљарев (и то откако је, сем зелени, почео слати пилиће и ћурке), а тек у последњој клупи син гробарев, свирчев, кочијашев и уопште синови очева непродуктивних занимања.

У непродуктивна занимања спадао је у почетку и мој отац, као трговац, и према томе, и ја сам био рђав ђак. Али кад сам једно два-три пута (о Божићу, Ускрсу и Новој години) однео учитељу нешто завијено у малој, белој коверти, ја сам прешао у прву клупу, и она је прича гласила:

– Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад син једнога трговца…

Могли смо чак, по свршетку основне школе, и израчунати шта је кога од нас коштало то што је научио читати и писати. Тако, на пример: Симу Јанковића коштало је 380 јаја; Перу Вукића два пара гусака,пет пари пилића и 140 јаја; Миленка Пурића 100 главица купуса, седамнаест венаца црнога лука и десет пари телећих ногу за пиктије; Јанка Поповића 294 пара кобасица, четири шунке, четири шваргле, две сланине и једанаест кила сувих ребара.

То би била на неки начин вредност писмености изражена материјалном вредношћу.”

Бранислав Нушић, сто година пре овдашњег прасета из стручног предмета…

 

Ивана Бошњак Бошњак,

школована сопсветним снагама, васпитана у породици просветара у коју никад нису стигли ни риба, ни прасе, ни еври…

 

П.С. Све приче из овог текста су истините. Уз сав мој труд да овој последњој дам шаљив тон, остајем дубоко потресена сазнањем да многе моје колеге још увек овако оцењују ђаке…

 

ЗА НАСИЉЕ У ШКОЛИ, ПОЗВАТИ ЦРВЕНИ КРСТ!

18556034_10209323214378174_2472221500544955577_n

 

Свашта ја чујем од те моје комшинице Ванде!

Била да се састане са симпатијом из младости, а тај је баш директор неке основне школе. И, уместо да причају о романтичним прошлим временима, она њему критиковала запослене у просвети, а он њој родитеље ђака.

Благоугодних ли разговора!

Елем, ја добих детаљан извештај о том састанку, који се завршио тако да јој је он на крају „замало пољубио руку“ и да изгледа обоје жале што се то није догодило.

Детаље о „умал’ пољубљеној руци“ нисам чула, али сам зато чула следеће:

„Драга моја, ти знаш шта ја мислим о школи. Мрски сте ми сви ви просветари! А он, знаш какав је био у основној, штреберчина! Мисли да би требало да су  сви родитељи фини као његови што су били, а сва деца свилена као он. Само што му рекох да ове моје дечаке нико од наставника не разуме кад опсују на часу и кад из шале подметну наставнику сунђер на столицу и сниме наставницу кришом, па шерују снимке, он почне…

„Ванда, нисам од тебе очекивао тако нешто! Ево, на пример, ја баш ових дана имам проблем у школи. Три ученика малтретирају већ две године и учитеље, и дежурне наставнике и педагога, психолога, и мене! Како малтретирају остале ђаке, да ти не причам. Туку кога стигну, што њих тројица заједно, што свако посебно. Родитељи силне деце се жале, моле да нешто учинимо. Наш Тим за ненасиље је урадио све по Протоколу, писали смо небројено пута Центру за социјални рад, звали полицију за малолетнике кад су доносили ножеве и њима претили неким ђацима.. Са родитељима стално обављамо разговоре, али, они бране своју децу, кажу, кад већ они не могу да изађу на крај с њима код куће, бар школа треба да им реши проблеме, јер у школи раде обучени за рад са децом.“

И Ванда настави, док сам ја већ замишљала мученог дишу, који ће на крају бити одговоран…

„Пази, ОН мисли да неко други треба да реши понашање деце, а не школа! Ма, сад ми је јасно што се нисам забављала с њим у средњој!И још ми је рекао следеће:

„Моја Ванда, ја сам полулуд од свих! Наставници мисле да сам ја крив што нешто не решим, родитељи изгредника неће да им деца иду у другу школу, па се љуте што сам им то предложио, родитељи друге деце љути на мене, јер се боје за своју децу… Ови из ЦСР неће да нам се јаве више, кажу, само наша школа тражи нешто од њих, полицији мука од нас, а ова тројица дивљају сваког дана, не одмарају се, не посустају! И укори, и дисциплински… боли их уво! А родитељи упорни с причом како њиховом детету „ништа не вреди“. Данас, кад су ударали и псовали дежурне наставнике, педагога и психолога,   решио сам да позовем руководиоца Школске управе, да га питам, зна ли неко у тој управи шта се заиста догађа по школама, и упитах га, љубазно, коме да се обратим кад се трећи степен насиља понавља, иако су предузети сви кораци по Протоколу. Он ми рече: „Не знам тачно, ја се не бавим тиме, зовите колегу Миланка Миланковића, али, мислим да треба да зовете Центар за социјални рад и – ЦРВЕНИ КРСТ!“

ЦРВЕНИ КРСТ!? Не стигох ништа да га питам даље, човек заузет, прекиде ми везу. Тако сам се тебе и сетио, пошто знам да си волонтирала у Црвеном крсту, па да те питам…““ck

И ту ти моја Ванда позелени! Мислим, позеленела је док је мени причала, могу да замислим шта је њему рекла, ал, мени рече: „ Ма, он се мене сетио због руководиоца Школске управе, а не због давнашњих осећања према мени! Замисли! И шта је он навалио да Школска управа сазна о проблемима у његовој школи? Они ионако треба да се баве униформама и одговарањем на писма против директора! Као да јадни људи у Школској управи и Министарству просвете треба да реше шта ће школа с проблематичним ђацима и родитељима! Свашта!

Све сам му то сасула у оне његове зелене очи, и одох бесна.. После ми написао како му жао што ми бар руку није пољубио на растанку. А мени је исто жао, само, знаш, нисам стигла да му пребацим да не памти да нисам волонтирала у Црвеном крсту, него у Колу српских сестара!  Ни то није запамтио! Јак ми директор школе! И сад одох, стварно ми је мука од вас просветара!“

Као и после сваке њене посете, остадох без речи.

За злостављање у школи, звати Црвени крст!?

Е, дође ми да се прекрстим, левом!

 

Ивана Бошњак Бошњак