ДА ЛИ СУ НАВИЈАЧИ ДЕО ЕКИПЕ?

 

Russian Football Premier League: Spartak Moscow 3 - 2 Krasnodar

Још увек не могу да се опоравим од утиска од синоћ. На величанственој манифестацији, која се зове „НОЋ ИСТРАЖИВАЧА“, манифестацији европских размера, која промовише ученичку и наставничку креативност, озбиљан приступ науци, где су посетиоци и родитељи, и ђаци и наставници, а често и случајни пролазници… организован је „СУПЕР СУ КВИЗ“.

Но, да кренем од почетка:

Манифестација је традиционална. Не зна се шта је занимљивије, да ли експерименти које изводе ђаци, да ли посвећеност наставника који озарених лица посматрају своје ученике и помажу им да се покажу у најбољем светлу, да ли усхићење посетилаца… Данима би се могло писати о тој једној јединој вечери.

Ученици који нису учествиовали, него само посматрали експерименте и експонате, желе да и сами покушају следеће године. Освајачи награда на фото конкурсу жељно ишчекују следећу годину, надајући се поновљеном успеху и наредне године. И сви чекају квиз на крају вечери.

Сваке године друга је тема квиза. Везана је за тему „Ноћи истраживача“, те је ове године тема била топлота.

Екипе спремне, Културни центар Зрењанина пун навијача.

Одједном – шок!

Озвучење не функционише, али  зато функционишу „навијачи“ из једне сеoске школе. Вриште, урлају, дозивају се на сав глас међусобно, прескачу преко седишта… На опомене присутних наставника из других школа, одговарају ружним речима и обрецају се. Стигли су са три аутобуса. Њихове наставнице мирно седе. Питам се да ли оне чују оно што сви ми не чујемо, а то су питања за екипе.

Организација квиза је друга прича : Ситна бела поља на светло жутој подлози (на видео- биму), публика не види ни питања ни одговоре, а не чује ништа, што због озвучења, што због урлања, буквално урлања „навијача“ из села чије име не желим да наведем, јер су ми корени из истог села…

Прилазим судијама и тражим да нађу начин да се понашање „навијача“ регулише, иначе ћемо напустити квиз.

Судије преносе водитељкама нешто од мојих речи. Резултат: водитељка квиза обраћа се речима: „Молимо публику да буде мало тиша.“

Да буде  МАЛО тиша!? Невероватно!

Урлање не престаје. Сваки одговор било које друге екипа, пропраћен је громогласним „УАААА!“ поменутих „навијача“. И тако до у бескрај.

Нисам то доживела никад, за 27 година своје просветарске каријере.

Ни на фудбалским утакмицама.

Толико о младим научницима из неког места И њиховима наставницама.

Да ли су навијачи део екипе? Сматрам да јесу. Зар је тешко било припремити три аутобуса ученика на то како треба да се понашају на квизу?

Знам, сурова сам, али, да сам водитељ квиза, дисквалификовала бих екипу чији се навијачи тако понашају.

Али, нисам водитељ, ни организатор, то је тачно. А после синоћњих догађаја, волела бих да јесам. И потрудићу се да се ангажујем следеће године.

Кад се све завршило, а квиз, који је годинама био занимљиви и едукативан, синоћ је био потпуни дебакл, са све проглашењима победника, прилазим да честитам ученицима и наставницима наше школе који су освојили награде на фото – конкурсу. Ученици су добили лепе награде, морам признати.

Наставници – ШИПАК! Ни захвалницу! 😦

Дошло ми је да сама повичем: „УАААА!!!“

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

144380.2265635

Advertisements

ДОКЛЕ ВИШЕ О БЕСПЛАТНИМ УЏБЕНИЦИМА?

22047808_10210323205817335_6617008721707295479_o

 

Први пут, идеја о „бесплатним“ уџбеницима, јавила се 2011. године, кад је тадашња власт решила да те уџбенике набави из буџета за просвету. Све под паролом „социјална једнакост“ и „улагање у образовање“.

Прво, социјалне разлике се код ученика виде по патикама и мобилним телефонима, да не причам о летовањима и телохранитељима.Не виде се по уџбеницима.  Бесплатни уџбеници су тада били бесплатни за родитеље, али не и за државу, а још мање за просветне раднике, јер је буџет предвиђен за образовање остао „краћи“ за који милион евра.

У исто време, прича о УЛАГАЊУ У ОБРАЗОВАЊЕ је била шарена лажа коју су лако прогутали родитељи, али не и просветни радници. ПОСЕДОВАЊЕ уџбеника није улагање у образовање. Понајмање кад се зна да у већини школа у Србији нема фискултурне сале, нема лопти за извођење наставе физичког, нема основних наставних средстава. Преко 90 % школа нема топлу воду којом би ученици могли да оперу руке.

Улагање у образовање значило би побољшање статуса просветних радника, не само материјалног, него и образовног, у смислу квалитетних семинара и обезбеђивања савремених наставних средстава за рад. Јер, наставник са таблом и кредом не може бити ауторитет ученику са таблетом и drow pad-om.

Сад су, опет, бесплатни уџбеници, неком тема за прикупљање симпатија широких народинх маса.

У земљи, из које се „извозе“ „производи“ просветних радника, улагање у образовање треба да је поткрпљено озбиљном националном стратегијом, омогућавањем да се ученици школују за профиле потребне држави. Тако се новац из државне касе, уложен у образовање, враћа држави. Куповином уџбеника држава има само трошак.

Родитељи су одговорни за школовање своје деце. Онај ко има новац за кладионицу, чипс и кока колу, може да има новац и за уџбенике. Није тешко одредити границу којом би се доделили уџбеници породицама које нису у могућности да их својој деци приуште.

А онај ко заговара поделу уџбеника свим ученицима у држави, требало би да размисли о томе да само здрава нација може да има здраве кадрове.

Новац за куповину уџбеника, тачно је довољан да се свој деци у Србији обезбеди квалитетна ужина, јер је ужина у школама ограничена јавном набавком, те нам ђаци једу производе најјефтинијих понуђача, који никако не доприносе здрављу деце.

Тај новац се такође може уложити у едукацију ученика и родитеља везану за здравију исхрану.

Јер, ученику са кока колом у једној, а пицом у другој руци, не могу бесплатни уџбеници помоћи да здравије одраста.

Кад схватимо да популизам треба да заменимо озбиљном концепцијом и озбиљним системом образовања, можемо се надати помаку са мртве тачке.

Ивана Бошњак Бошњак

 

МОЖЕМО ЛИ У ВАШЕ ШАТОРЧЕ?

Исмејах се малопре са својим родитељима. Оним који су ме родили и васпитали.

Наишла тема, ботепитакако, о неком камповању на ливади, негде код Мостара, на путу ка Малом Дрвенику… Као, људи су пре били љубазни, и те неке године, на путу до мора, решили моји родитељи са све нас две малене, да преноће негде успут, па их пут нанесе на ливаду крај Мостара.  И од приче о љубазним људима на чијој смо ливади преспавали, мама настави: „Јао, то је било оне године кад су нам разни долазили у посету док смо били на мору… Били прво Леле и Борика (моји стриц и стрина, прим.ја 🙂 ) са децом, они дошли са својим шатором, пар дана нам баш било дивно! Онда нам дошли Стипе и Гордана, враћали се из Стипетовог родног Сплита. Док су они пили кафу с нама, ти си се играла са Мариом… А онда дошао ББРК (нећу да напишем име) са породицом! То је било страшно!“

Нисам знала шта је било страшно, знам да сам се ја са синовима дотичног ББРК јако лепо играла у детињству, али не памтим да су нам „дошли у госте“. Сећам се само да смо једном били на мору са њима.

Тата се смеје, зна шта ће мама рећи, а она наставља: „Ма, ко био на мору СА њима? Замисли, молим те, они били 10 дана у неком хотелу близу Дрвеника, па, враћајући се за Београд, решили да нам дођу у госте! Да нам гостују у нашем шатору! Планирали да остану недељу дана! Код нас, у шатору!“

Ја већ грцам од смеха, замишљам ситуацију, а тата ублажује:“Па, нису сви спавали код нас у шатору, само она с децом, ја сам са њим спавао у колима…“ Омајгад! И у нашим колима су гостовали! У спачеку! Зр 118- 03. Оваквом:

citroen-2cv-spacek-avtonet-01-600x337

И у шатору. Оваквом:

Francuski-šator-1

Али, то није било све!

Пошто су људи дошли у госте, наспавани у хотелској соби, решили да се опусте у шаторчету и спачеку, али, да им моја мама на малој плинској боци кува ручак сваког дана, како је и ред кад ти гости дођу.

Мама попреко, на три душека,  ноћу спава у шатору са супругом татиног друга из детињства, са две своје ћерке од којих једна има две године, са два сина жене коју једва познаје, док мој отац и његов друг из детињства лежерно, у спачеку… Чекај, ко може лежерно да лежи у спачеку?!

Сузе ми од смеха иду, а мама озбиљно и благо нервозна кад се присети ситуације, прича како је и крофне пекла неког трећег дана, а онда јој прекипело. Оће то, ваљда од крофни. 🙂

Увела је тату у шатор, и озбиљно му рекла: „Дејане, нека они дођу код нас у Зрењанин у госте, али мени је доста њиховог гостовања код нас у кампу, нећемо имати ни снаге ни новца да будемо на мору са децом како смо желели!“

Пошто ју је чуо цео камп, само се претпоставља да су дотични ББРК и његова супруга такође чули. Тако каже мама. Каже, могуће је да су чули. Тата се смеје. По његовом осмеху контам да је рекла гласом од којег је одзвањао Мали Дрвеник са све предграђем Великог Дрвеника.

Поједоше драги гости крофне, па се сетили да имају нека посла у Београду, у свом петособном стану. Као, јако им је жао што морају да напусте комфор нашег шатора и нашег спачека… па одоше да се ваљда  гурају њих четворо у пет новобеоградских соба.

„Чекај!“, питам ја маму „зар ова прича није почела о томе како су некад људи били безбрижни и љубазни?“

„Јесте,“ одговара она мртва озбиљна, „љубазни су били они на ливади крај Мостара, а безбрижни ми, док нам се нису углавили гости у шаторче… „

Одлазим од маме и тате, смејући се. Тата ме прати, и на вратима озбиљно каже:

,,А следеће године смо купили већи шатор.“

Е, наздравље!

Како да их не волим таке? ❤

 

Ивана Бошњак Бошњак

САМО СИНДИКАЛНО!

unnamed

По Вандином понашању знам кад почиње школска година. Псује просветне раднике, са све:“Ко вам даде дипломе, дилетатни обичнии!?“, а завршава своју причу са:  „Хвала драгом Богу што се нисам школовала за учитељицу, па да будем штрајкачица по занимању!“

Увреди ме, али ме данас насмејала. Пуна је нових информација, о штрајковима, о синдикатима, о министру…

Ја могу само да пробам да је цитирам, без наводника на правим местима, тачно онако како сам хватала белешке док је она палила једну на другу и испијала шољу за шољетином кафе…

„Да ли ти знаш, драга моја, да сутра сва моја деца имају различит почетак наставе? Посвађали се синдикати, па сви штрајкују различито, а моји, мученици, баш потпадају под оне који су у три различита синдиката?!

Ови што су у УПРСКО (Уједињени Просветни Радници Србије Конструктивне  Оријентације), држе часове од 34 минута, да их не би мешали са синдикатом сличнохг имена који штрајкује 30 минута!

Е, тамо је учитељица, она је вазда у неким организацијама за које никад нико није чуо! И сад је она баш паметна, не знам само како ће да стане на 34 минута!? Шта ако то буде у пола реченице, па мора да престане да не би ушла у тридесет пети минут?

Јер, душо моја, на 35 минута је ЧОС!“

„Какав ЧОС, Ванда, знаш да је то час одељењског старешине?“

„Аман, жено, очекивала сам да си бар ти, као бивша штрајкачица, обавештена! ЧОС је Часни Образовни Синдикат! Они се разликују од једног синдиката са сличним именом по томе што ће, зинат овима, да раде 35 минута! Са њима заједно је и ПРСО, Просветни Радници Србије -Одговорно. Кажу, одговорно ће да држе тих 35 минута и ни секунде више!

Али, старешина мог овог старијег сина се учланио у ШУПУ, и то прекјуче! И сад, они, да би се разликовали од ових, одбијају да се конформишу, па држе часове од 32, 5 минута! Кажу, они су за златну средину!“

„У какву ти се ШУПУ учланио тај мој колега, црна Ванда?“

„Ма, у Школско Уједињено Просветно Удружење! Ти баш немаш појма, некад ме је ЈОШ ВИШЕ срамота што си ми комшиница!“

Да ми није било смешно, наљутила бих се, али ме прича заинтересовала. Ни не знам ко све ради у просвети и колико мојих колега оде у  ШУПУ и ЧОС.  Можда ме највише заинтересовали ови што одоше у ШУПУ, јер да је неко ПРСО и УПРСКО у просвети… не чуди ме…

„Али“, настави Ванда“ пошто ми овај млађи пао годину, као што знаш, сад је код старешине који није више у СОСу, него ушо у НОС! НОС ти је, пошто си необавештена, Народни Образовни Синдикат! Мада, знаш , мени то мирише на левицу, они су сад баш нешто радикални, па ће им часови трајати 29 минута, да неко не би помешао ове из НОСа са овима из СОСа.

Да мене питају, имала бих ја имена за те ваше синдикате, а то су…“

Ја сам записала шта она рече, али, баш нисам била расположена да овде јавно помињем кратице за Просветно- Економски Независни Интелектуални Синдикат, као и за Друштво Учитеља –  Просветних Едукатора…

Гасећи последњу цигарету из МОЈЕ кутије, рекла је, одлазећи:

„Доста ми вас је, вас и ваших бесмислених штрајкова! И да ти кажем – чула сам да ваш министар има своје приватно удружење, које се зове Младен Академско – Развојни Шарчевић, и да ћете сви да ускоро одете у то његово удружење! Ајд, здраво!“

Оде нарогушена, више него што је дошла…

 

Одох да смишљам неко своје удружење, па да нас пошаљем тамо, пре него што нам министар каже скраћеницу свог удружења…

 

 

Ивана Бошњак Бошњак

БРИЖНА МАМА

37080-144f3e8dfef72e5cc780519c1bf4f7bc20429616_10209910259213928_332336420464849726_n

 

 

Она је брижна мама. Одвела је на море две ћерке, од око 8 и 10 година. Нисам била са њима у истом месту, али ми је пут од мора до БГ са њима био довољан да пожелим закон којим ће се неком одузети деца у моменту.

Она је брижна мама. У Сућурају чекамо трајект за Дрвеник. Два аутобуса и небројено много аутомобила. Водич, пре изласка из буса два пута опомиње:“Пошто не знамо кад ће наш аутобус успети да се укрца, молим све путнике да прате кретање аутобуса, будите негде у близини, па уђите на трајект кад видите да се бус укрцава…“

Силан свет похрли у кафиће. О.К. Сућурај на Хвару је место из којег се, чини ми се, види пристаниште где год да си. Неко рече:“Надамо се да је трећи трајект наш.“

После сат ипо, успева да се укрца „наш“  бус. Путници хрле да заузму места на палуби, са што бољим погледом на залазак сунца…

Ја, наравно, добијам место с погледом на једну путницу из нашег буса која ми рукама говори да фали неко од „наших“. Видим две девојчице, у загрљају двеју жена, а брижне маме нема. Позивају је телефоном они који имају њен број. Не јавља се. Радници на трајекту инсистирају да трајект крене, јер је укрцавање трајало предуго. Наш водич моли да се сачека Брижна Мама.

 Неко од путника коментарише:“Јадна жена, она сигурно брине где су јој деца.“

Чекајте, где је овде лево?!

Како је јадна жена која није приметила да су јој деца отишла, и поступила у складу са инструкцијама водича?

Водич трчи по Сућурају, тражећи маму. Деца плачу. Посада нервозна. Морају да крену.

Водич и даље трчи по околним кафићима. Деца и даље плачу. Ја већ гласно псујем. Нас, као народ.

Псујем маме које остављају децу.

Пола сата је прошло. Одједном, видим Брижну Маму како истрчава из кафића који је, ваљда, најудаљенији од пристаништа, од свих кафића у Сућурају.

Њено утрчавање на трајект пропраћено је аплаузом.

Коме се аплаудирало? Ваљда смо ми народ који аплаудира особама које се сете да имају децу. Понекад.

Каже, била је леђима окренута пристаништу, није видела да је трајект стигао. Каже, рачунала је, ако је „трећи трајект наш“, да је то за три сата. Нико је не пита како није видела да јој фале две ћерке, дуже од пола сата. Сви се питају, ко је тај ко је рекао:“Трећи трајект је наш:“

Е, тај је крив за све!

Пауза, негде у Босни. Ноћ. Брижна Мама пије кафу на одморишту. Децу је оставила да спавају у бусу, неће да их буди, води рачуна о њима. Пауза завршена, путници улазе у бус, кад Мама довикује:“Задржите бус, само деци сок да купиим…“

Сви разнежени….Ја се увелико пресабирам, јесам ли нормална? Зар само ја (и моја сапутница 🙂 ) мислим(о) да ту нема ничег за разнежавање?

Пред јутро, девојчицама се припишкило од толиког сока… Мама тражи од возача да стане негде где ће њима одговарати да шишкиришке. Зашто нису пишкиле током паузе? Спавале су…

Нас пар негодујемо. Остали нас гледају попреко. Не разумемо ми бригу и љубав према деци.

Возач стаје на бензинској пумпи. Тоалет закључан. Тражи другу пумпу. Такође закључан. У Србији, брале, не мож да пишкиш ако не сипаш гориво!

О.К. Стаје се негде поред пута, девојчице „збринуте“.

Још једна пауза после тога. Мама задржава аутобус да би купила цигарете. Није стигла за време паузе, морала је да попије кафу.

Ближимо се Београду. Мама негодује:“Каква је ово вожња, требало је да стигнемо пре сат времена!?“

Ћутим.

Нисам Брижна Мама.

Не осећам ја ту љубав, не схватам ја толику бригу за децу.

Мораћу на неки семинар за Брижне Маме.

Па да ја једном седим леђима окренута у Сућурају. Или, већ, негде…

Схватила сам: Ја нисам никаква мама, ја сам Наџак Баба!

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

КО ЋЕ ПРЕ ДА МЕ (сними, смени…)?

Smena_8-1963-1971-large

 

matura 2

Ванда је утрчала забринута, нервозно тресући пепео у моје петуније: „Драга, читала сам да ће министар да те смени!“

МЕНЕ? Што ће мене лично министар да смени?

А и, откуд мени петуније?! 🙂

Наставила је, стојећи на једној нози, као што често ради кад нема много времена: „Каже, преписивали неки на малој матури, па ће он да смени све директоре, а оне које не смени сад, смениће октобра!“

Има она народна, нешто о метру у … пре него о центиметру у главу, али, то је Ванда, за њу знам да воли сензације, а мрзи просветне раднике, па ми занимљиво да разговарам са њом.

„Ванда, у мојој школи нико није преписивао! Али, преписивање на завршном не зависи од директора. Директор јесте председник Уписне комисије, али, директор није у сали кад се ради завршни, а дежурају наставници из других школа, ваљда треба сменити њихове директоре ако ђаци у мојој школи преписују…“

Заборавих да кажем, Ванда мрзи просветне раднике, али воли министре…

„Драга моја“, настави она жучно, „ министар је теби главни, а ти си, ваљда, неки шеф ако си диша! Министар запрети теби, ти запретиш дежурнима, они ђацима, и мирна Бачка!“

Кад се не загрцнух од смеха! ЈА запретим дежурнима, и то онима који су запослени у другим школама, којима ни њихови директори не могу ништа ако се не појаве на завршном!? Волим је, тако наивну…

Онда је наставила: „А снимаће вам матуру убудуће, само да знаш!“

Их… Камо среће да снима све! Онда бисмо сви знали ко, шта и како ради.

„Снимиће, снимиће!“, виче Ванда одлазећи.

Е, то снимање би ми одговарало! Још би ми више одговарало да ми снима цео мој живот! Тако бих знала где сам оставила неку документацију коју данима тражим.  А и знала бих ко врши нужду под прозором мојим, после анонимних пријава о мојим „малверзацијама“.

Још боље,  фотке са плаже које су брижне колегинице лично министру пријавиле, не би биле моје власништво, него власништво МПНТР! Не би моји упорни смењивачи морали да ме шпијунирају по фејсбуцима, довољно би било да оду на сајт министарства, тамо би ми била читава биографија, са све купаћим костимом, тако помињаним министру.

Елем, једна летња порука свим мојим смењивачима:

СНИМАЈТЕ, ЈА И ДАЉЕ ДРЖИМ ЗАВРШНИ!

 

П.С. И даље не знам, откуд ми петуније…

П. П.С. Давитељима ћу се обратим други пут 🙂

 

Ивана Бошњак Бошњак