КЕЦ + ПРАСЕ = 2 ЗА КРАЈ ГОДИНЕ

images ИСТИНИТА ПРИЧА

 

 

Пре десетак дана, Ванда је дошла усплахирена, бојећи се за успех свог старијег сина. Искрено, никад ми није било јасно зашто то она назива „успех“, кад је он сваку годину завршавао тотално неуспешно, увек у августу. С обзиром на то да је сад тек јун, а она пита за уџбенике за наредну годину, смеши се пролазак детета у следећи разред, без поправног.

Но, сумњиво ми је било то што је тражила да јој испричам пар анегдота које сам често причала својим пријатељима, а везане су за „подмићивање“ учитеља пре скоро пола века, кад је то већ одавно изашло из моде.

Прича прва: Мојој стрини, усред часа, јави се ученик и на сав глас рече: „Учитељице, пошто сам добио кеца на контролном, а пошто сви кажу да сам глупав да то поправим, питала моја баба – ‘оћете рибе?“ Стрина је из школе дошла шокирана. Никад јој се до тад није догодило ништа слично, била је бесна на саму помисао да је неко покушао да је подмити. Ми смо се годинама шалили с њом питајући је хоће ли рибе, али, није јој било до смеха. Сматрала је посао учитеља часним занимањем, а сваки ученик добије оцену коју заслужи.

Прича друга: Моје драге другарице Сање, отац је био судија за прекршаје, мајка учитељица у селу. „Друг судија“ је једном на сеоској пијаци, пред Ускрс који није смео да се слави, куповао јаја. Жена која је јаја продавала, није желела да му наплати. Мислећи да је то захвалност што је мужу дотичне једаред изрекао блажу казну од заслужене, дошавши кући, прећутао је својој супрузи да јаја није платио. Новац за јаја потрошио је на пиво у локалној кафаници.

Крај наставне године, учитељица дели књижице ђацима. У учионици су и родитељи, који су пре тога одгледали краћу приредбу своје деце. Кад је видела књижицу свог детета, једна је жена оптужујуће узвикнула:“А моја јаја?! Јаја сте узели, а дете ми врлодобро!“ Учитељица је била шокирана. Није знала о чему се ради. Тек тада је чула да је та жена  њеном мужу поклонила јаја, надајући се да ће учитељица детету дати боље оцене. Учитељица је једва стигла до куће, постиђена, а бесна на супруга. „Друг судија“ је истог поподнева ишао кући код дотичне жене да плати она Ускршња јаја и тако покуша да сачува образ своје љуте супруге, часне учитељице.

Испричах то Ванди, по ко зна који пут, јер је волела кад се ми у породици шалимо како ћемо морати да носимо рибу или јаја наставницима наше деце.

Отишла је замишљена. Није се насмејала.

Данас је дошла, озарена.

„Драга, да ми позајмиш кантар да измерим прасе! Имамо неко геџаво, па, ако не буде довољно, морам купити од комшије Славка неко гојазније, дете ми завршило годину!“

„Опаа!“, узвикнух ја. „ Значи, долазимо на прасетину ових дана?“

„Бог с тобом“, изненађено ће Ванда, „какве ТИ везе имаш с тим прасетом?“

Замуцах, све мрмљајући како сам се надала да ћемо и ми бити позвани на ту прасетину, као прве комшије…

„Аман, жено, прасе је за двојку из стручног предмета! Лепо их профа оставио у учионици, њих неколико што су имали кечеве, поправио им уз услове. Миланче треба да донесе сто еврића, Драганчетов отац ће профи урадити генералку на мазди, а мој овај несрећник треба да донесе прасе. Мислиш, ако је само прасе, он је реално био најближи двојци, а?“

Ја сам најближе била нервном слому. Дадох јој кантар, не могавши да се радујем успеху њеног детета.

Ове вечери, један отац мери прасе величине двојке из стручног предмета.

Ове вечери, славље је у дому комшинице Ванде.

Ове вечери, од мене је несрећније само прасе које ће бити испечено за дотичног профу.

Ове вечери, у гробу се преврће мој омиљени Нушић, који је карикирао своје школовање.

Мени огорченој, не преостаје ништа друго него да замолим министарство просвете да следећи цитат уврсти у – ПРИРУЧНИК ЗА ОЦЕЊИВАЊЕ! 😦

 

„У почетку нисмо ништа учили, учитељ нас је само пропитивао о нашим именима, али, радије него то, о занимању наших очева.

– Шта је твој отац?

– Кочијаш.

– Добро, седи! А твој?

– Кобасичар.

– А, тако, кобасичар? Е, па, поздрави оца! А твој?

– Пиљар.

– Пиљар, је ли? Поздрави и ти оца!

Ми, у почетку, нисмо разумели те поздраве.

Једва нешто доцније, када смо већ сви упамтили једну причу о добром и рђавом детету и када смо запазили да при сваком новом причању учитељ мења порекло јунаку приче, према томе како су дотични родитељи отпоздрављали на његове поздраве. Тако, на пример, када му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила:

– Била два дечака, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога човека, ваљанога и примернога грађанина, па је, разуме се, и син био на оца, ваљано и добро дете.

Ако, рецимо, пиљарев син не би знао лекцију, а донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао:

– Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш. Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца!

А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио:

– Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!

Према занимању очева био нам је одређен и ранг у учењу и владању. Тако, на пример, најбољи је ђак био кобасичарев син, а одмах за њим касапинов, затим син једнога бакалина, па пиљарев (и то откако је, сем зелени, почео слати пилиће и ћурке), а тек у последњој клупи син гробарев, свирчев, кочијашев и уопште синови очева непродуктивних занимања.

У непродуктивна занимања спадао је у почетку и мој отац, као трговац, и према томе, и ја сам био рђав ђак. Али кад сам једно два-три пута (о Божићу, Ускрсу и Новој години) однео учитељу нешто завијено у малој, белој коверти, ја сам прешао у прву клупу, и она је прича гласила:

– Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад син једнога трговца…

Могли смо чак, по свршетку основне школе, и израчунати шта је кога од нас коштало то што је научио читати и писати. Тако, на пример: Симу Јанковића коштало је 380 јаја; Перу Вукића два пара гусака,пет пари пилића и 140 јаја; Миленка Пурића 100 главица купуса, седамнаест венаца црнога лука и десет пари телећих ногу за пиктије; Јанка Поповића 294 пара кобасица, четири шунке, четири шваргле, две сланине и једанаест кила сувих ребара.

То би била на неки начин вредност писмености изражена материјалном вредношћу.”

Бранислав Нушић, сто година пре овдашњег прасета из стручног предмета…

 

Ивана Бошњак Бошњак,

школована сопсветним снагама, васпитана у породици просветара у коју никад нису стигли ни риба, ни прасе, ни еври…

 

П.С. Све приче из овог текста су истините. Уз сав мој труд да овој последњој дам шаљив тон, остајем дубоко потресена сазнањем да многе моје колеге још увек овако оцењују ђаке…

 

Advertisements

ЗА НАСИЉЕ У ШКОЛИ, ПОЗВАТИ ЦРВЕНИ КРСТ!

18556034_10209323214378174_2472221500544955577_n

 

Свашта ја чујем од те моје комшинице Ванде!

Била да се састане са симпатијом из младости, а тај је баш директор неке основне школе. И, уместо да причају о романтичним прошлим временима, она њему критиковала запослене у просвети, а он њој родитеље ђака.

Благоугодних ли разговора!

Елем, ја добих детаљан извештај о том састанку, који се завршио тако да јој је он на крају „замало пољубио руку“ и да изгледа обоје жале што се то није догодило.

Детаље о „умал’ пољубљеној руци“ нисам чула, али сам зато чула следеће:

„Драга моја, ти знаш шта ја мислим о школи. Мрски сте ми сви ви просветари! А он, знаш какав је био у основној, штреберчина! Мисли да би требало да су  сви родитељи фини као његови што су били, а сва деца свилена као он. Само што му рекох да ове моје дечаке нико од наставника не разуме кад опсују на часу и кад из шале подметну наставнику сунђер на столицу и сниме наставницу кришом, па шерују снимке, он почне…

„Ванда, нисам од тебе очекивао тако нешто! Ево, на пример, ја баш ових дана имам проблем у школи. Три ученика малтретирају већ две године и учитеље, и дежурне наставнике и педагога, психолога, и мене! Како малтретирају остале ђаке, да ти не причам. Туку кога стигну, што њих тројица заједно, што свако посебно. Родитељи силне деце се жале, моле да нешто учинимо. Наш Тим за ненасиље је урадио све по Протоколу, писали смо небројено пута Центру за социјални рад, звали полицију за малолетнике кад су доносили ножеве и њима претили неким ђацима.. Са родитељима стално обављамо разговоре, али, они бране своју децу, кажу, кад већ они не могу да изађу на крај с њима код куће, бар школа треба да им реши проблеме, јер у школи раде обучени за рад са децом.“

И Ванда настави, док сам ја већ замишљала мученог дишу, који ће на крају бити одговоран…

„Пази, ОН мисли да неко други треба да реши понашање деце, а не школа! Ма, сад ми је јасно што се нисам забављала с њим у средњој!И још ми је рекао следеће:

„Моја Ванда, ја сам полулуд од свих! Наставници мисле да сам ја крив што нешто не решим, родитељи изгредника неће да им деца иду у другу школу, па се љуте што сам им то предложио, родитељи друге деце љути на мене, јер се боје за своју децу… Ови из ЦСР неће да нам се јаве више, кажу, само наша школа тражи нешто од њих, полицији мука од нас, а ова тројица дивљају сваког дана, не одмарају се, не посустају! И укори, и дисциплински… боли их уво! А родитељи упорни с причом како њиховом детету „ништа не вреди“. Данас, кад су ударали и псовали дежурне наставнике, педагога и психолога,   решио сам да позовем руководиоца Школске управе, да га питам, зна ли неко у тој управи шта се заиста догађа по школама, и упитах га, љубазно, коме да се обратим кад се трећи степен насиља понавља, иако су предузети сви кораци по Протоколу. Он ми рече: „Не знам тачно, ја се не бавим тиме, зовите колегу Миланка Миланковића, али, мислим да треба да зовете Центар за социјални рад и – ЦРВЕНИ КРСТ!“

ЦРВЕНИ КРСТ!? Не стигох ништа да га питам даље, човек заузет, прекиде ми везу. Тако сам се тебе и сетио, пошто знам да си волонтирала у Црвеном крсту, па да те питам…““ck

И ту ти моја Ванда позелени! Мислим, позеленела је док је мени причала, могу да замислим шта је њему рекла, ал, мени рече: „ Ма, он се мене сетио због руководиоца Школске управе, а не због давнашњих осећања према мени! Замисли! И шта је он навалио да Школска управа сазна о проблемима у његовој школи? Они ионако треба да се баве униформама и одговарањем на писма против директора! Као да јадни људи у Школској управи и Министарству просвете треба да реше шта ће школа с проблематичним ђацима и родитељима! Свашта!

Све сам му то сасула у оне његове зелене очи, и одох бесна.. После ми написао како му жао што ми бар руку није пољубио на растанку. А мени је исто жао, само, знаш, нисам стигла да му пребацим да не памти да нисам волонтирала у Црвеном крсту, него у Колу српских сестара!  Ни то није запамтио! Јак ми директор школе! И сад одох, стварно ми је мука од вас просветара!“

Као и после сваке њене посете, остадох без речи.

За злостављање у школи, звати Црвени крст!?

Е, дође ми да се прекрстим, левом!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

КРАТКА ЛЕКЦИЈА ИЗ МАТЕРЊЕГ НАМ И ФАТЕРЊЕГ НАМ ЈЕЗИКА

 

FOTO-Nepismena-uciteljica-Nepricaj-na-cas-660x330-800x445

 

Ја фуртом диваним тим лалошким језиком, а уватим себе да приликом писања текстова користим и неке друге језике. кад сам инсприсата и мотивисата  🙂

А како ме фаћа неиздрж пред те завршне испите, почнем да размишљам о свом матерњем језику. И фатерњем. Мени су исти матерњи и фатерњи, те се не збуњујем. Знакове интерпункције мећем ди ми воља, а турам и две тачке уместо три, јербо ме мрзи да три пута шопам по тастатури на исто место.

Могу како ми се оће. Ал то могу зато што ја умем па знам („Умем, па знам“, кажу да је говорио Домановић, и често га цитирам, јер ми се јаако допада)

Значи, може ми се да се швотам, одвоље ми.

Међутим, размишљала сам о онима који нуму, јербо не знају.

Мој друг Пера (не писар из административног, него учитељ елемирски, односно, ‘лемирски) за те би казо:“Ма, то све треба тући дрвеном ногом Вука Стефановића Караџића!“

Додуше, не говорим ко што пишем, ал некад пишем ки што говорим. Спикам те наше језике, знам и да се пећка ложи здрвима и да су села на „У“ у Банату – уМеленце и уКумане. Исто тако знам и куј ги мица џаци с паприку.

Штоно рече колега сјуга, ђацима:“Ви ће играте збеле, а ви сцрне фигуре!“ Те сугласничке групе „ЗБ“ и „СЦ“ су ми јако занимљиве. И како би казла колегиница ссевера (не знам тачно како се изговара то „ссевера“ 🙂) „Кажите децама да уђеду!“ Што се мене ме тиче, нек уђеду и они сцрни и збели мисли, само нек то урадиду спонос и здостојанство!

И овог пута се нећу позабавити вокабуларом наших водитеља или истакнутих естрадних уметница и уметника. Жеља ми је да само набацам нешто о завршном испиту наших ђака.

Колико нам књижевни језик уопште значи и да ли га већина ђака третира као неки страни језик?

Јер, како они који говоре својим матерњим језиком, исти они који кажеду децама да уђеду, научиду  ту исту децу да говориду  и пишеду правилно?

Не можемо се увек вадити на медије, певаљке и бизМисмене који су умал слушали Бетовена. Не можемо се вадити на компјутере који нам „затупљују децу“. Ни на то што је деци лакше да пишу скраћеницама типа „БФФ“ и слично.

Да бисмо могли да се спрдамо сјезиком и да трућамо како оћемо, морамо знати правилно да говоримо и пишемо.

У кући и на сокаку, са својим пријатељима, можемо да се шалимо, користимо локализме до миле воље.

Али, са ђацима морамо разговарати књижевним језиком. Да га не доживе као неки страни језик. Да науче да могу  с било чим да се шале тек ако знају шта је исправно.

Да не наштребају одговоре само за завршни испит.

Јер, не о школи – о животу говоримо!!!

А ви, сад, сцрвену оловке уруке,  наисправљајте се мог текста досутра!

Ускоро ће завршни!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ ВЛАДО ГЕОРГИЈЕВ

 

beli dvor

Атмосфера линча влада у последње време у свим слојевима наше мале и напаћене државе. Док цитирамо неке туђинце који рекоше нешто о томе да народ не треба да се пита шта држава чини, него шта они могу да учине… док помињемо с поштовањем туђинце који су народу обећавали крв зној и сузе… здушно и својски пљујемо по својима, какви год да су и ко год да су.

И, сад ја тражим кривце последњих деценија.. НАШЕ кривце, јер за сваког ко није „наш“ имамо оправдање. То оправдање се углавном своди на то, као, да НАШИ нису урадили то и то, „њихови“ сигурно не би… (бомбардовали, санкционисали, ружили,опет бомбардовали, опет санкционисали…)

Тако ја данас, набрајајући у себи „наше“ које деценијама мрзимо, дођох до сиротог краља Перице, који је малолетан покушао да спасе земљу, уортачивши се са комунистима који су му се представили као народ, па несрећник, збрисао тамо где су га примили, исти они који су шуровали и са једнима и другима који су били наши… Ух, замршено!

Отац његов, Александар Први Карађоревић, Уједнитељ, изашао је као победник из Првог светског рата. Ујединио све нас који смо желели да будемо разједињени. Спровео аграрну реформу. Увео диктатуру. Био претеча оних који су то касније такође чинили или желели да чине.

И, таман кад је октроисао Устав и решио да одустане од диктатуре – појавио се Владо Георгијев!

Уби нам краља, усред Француске!

А да није било Владе Георгијева, не би кнез Павле био у прилици да дозволи Бановину Хрватску, не би приступио Тројном пакту, не би Петар морао малолетан да покуша да се супротстави окупатору, не би Тито довека владао, не би се поцепала Југа, не би дошли неки нови наши… ваљда.

Не би данас по улицама народ тражио аграрну реформу и укидање диктатуре.

Сви би били задовољни – и ројалисти, и комунисти, и садашњи југоносталгичари…

И садашњи Александар се не би брукао непознавањем српског језика.

Значи, за целокупну данашњу ситуацију, крив је – ВЛАДО ГЕОРГИЈЕВ ЧЕРНОЗЕМСКИ!

А НА КОГА СТЕ ВИ МИСЛИЛИ? 😉

 

Ивана Бошњак Бошњак

УНИ(Н)ФОРМИСАНИ

photo-drustvo-pioniri-Pioniri_04_u_266910384

 

Ванда је овог пута умарширала у моју кућу! Умарширала! Са све песницом на челу.

„Смрт фашизму!“, узвикнула је.

„И теби, Ванда“, одговорих, плачући од црног лука који сам хтела да гурнем у запршку. Намрштила се на моју шалу.

Тек тада приметим да има око врата избледелу пионирску мараму.

„Обе имамо униформу“, нашалих се због своје кецеље са све сликом лука на њој.

Она озбиљна. Већ видим, почеће извештај са Савета родитеља. И сетим се – о униформама су причали на Савету! Обришем сузе од лука кецељом са луком и приставим кафу. Потрајаће…

Она и даље озбиљна. У ставу мирно. Понудим је да седне, неће. Значи, следи говоранција…

„Ниси ми рекла да је то са униформама озбиљно! У школи се 50 % ђака изјаснило да хоће униформу, а тачно 50 % да неће. Да је непаран број ђака, знали бисмо хоће ли бити униформи или не, али сад је проблем. Баш смо се напричали на Савету! Знаш ли ти уопште да је на вашем конкурсу у школи победила униформа коју је креирала адвокатицина мала? Знаш ти каква је то креација? Па, Гучи би ме лично мање коштао! Ем ми треба по два пара панталона и по два дукса за синове, ем то дупло, и летња и зимска варијанта! Ем за ћерку сукњица и дукс, исто два пута по две комбинације? Још и беретке предложене, као, да на њима пише ко је који разред. Ајд, за овог старијег бар нећу морати и следеће године беретку да купујем, он ће понављати,  беретка ми свакако најмања ставка… али, ко ће да ради за толике униформе?

Директорка на Савету рече да школа треба са нама да прави Акциони план, да нађемо донаторе за униформе. Па, у школи је 1000 ђака, свака униформа по 5 000 динара, пута четири по ђаку… онај шеик  Абу Дангуби не би спонзорисао,  банкротирао би! „

Ја се засмејах на „Абу Дангуби“, али она озбиљна и даље.

„А онда је Миле, онај што га зову Калашњиков, знаш онај што има три ћерке, па их тера да играју фудбал..? Е, онда је тај Миле рекао да је нама било лакше кад смо били ђаци, имали плаве радне блузе, тако су се звале, па смо били сви исти, и сад тражи да буде тако.

Ко, бре, био исти? Ја имала три те униформе, плаве, али све разних кројева, па са чипком, па са штепом… а Миле, сећам га се из основне, био исти само са  Стевом што га звали Топ, имали сваки по изгужвану плаву, па извуку из торбе кад је физика, а са осталим наставницима могли како оће. И сад ће Миле Калашњиков мени да држи слово на Савету родитеља?! Мени!?

А сад, ватају и једни и други онај један глас што ће бити преко 50 %, и ми против униформи, и они што су за фенси униформе.

Како, што сам против? Па, ем би ме коштало, ем би ону моју двојицу препознали по униформи ови из друге школе, што се ономад тукли на фудбалу, па би се банде лакше правиле. Овако, моји се прошли пут умешали с њиховима, пошто нису имали посебне дресове…

Ови што су „за“, кажу, осетиће деца припадност школи. Хоће. А и осетиће их наставници сваког часа ако не буду имали по неколико униформи, јер, сестро слатка, то кад се озноји.. тешко си га свима!

Зато сам ја решила да се униформишем онако како смо сигурно сви били униформисани некад: црвена марама и плава сукња, бела блуза. Само ми „титовка“ фали, прогризао ми је миш. И, шта нам је фалило тако? Знало се- једна униформа, једна химна, један председник! И све то без Акционог плана и 50 % плус један глас! Сви били  једногласни!

И сад, одох да ватам глас „против“, чини ми се да је Јованов тата неодлучан. Ајд, здраво!“

И ту опет стави песницу на чело и измаршира ми из куће. Кафу није ни пробала.

Остави ме збуњену. „Једна униформа, једна химна, један председник“!? У ком времену живи та жена?

С обзиром на наше јединство, већ замишљам униформе у једној школи: овај има плаву мараму, овај зелену, овај дугиних боја, она тамо розе сукњицу, она онамо мараму на глави, ова овде мараму око струка…

Па да видим ко ће за то да напише Акциони план, па да видим ко ће то да спонзорише!

И да видим, ко ће то да поднесе!?

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

 

ПЛАЋАЊЕ ПРЕМА…

 

images-2

Почеше просветни радници да се гложе око тога како ко треба да буде плаћен. И, кренуше с причама како ови из Београда треба да имају веће плате од оних из „унутрашњости“, јер је живот у БГ скупљи.

Одмах се нашли они који рекоше да у БГ има много више снижења него у другим местима, па тако Београђани могу купити јефтиније ствари, а има и више секендица, те се могу лакше и обући. Но, не лези враже! Ови потегоше домаћу радиност у мањим местима, где свака снајка меси колаче и развлачи пите и питуљице по повољнијој цени него што су колачи у „Москви“ насред Теразија!

Провинција увређено одговара да нема свако прилику да на Зеленом Венцу купи шаргарепу на тоне, за мале новце.

Империја узвраћа ударац причама да њима из Врчина треба много времена и пара да стигну до места где раде, а сироти провинцијалци се бране тиме да морају да иду у већи град да купе телевизор, јер је скупо ван Београда..

И тако, мрзимо се јако лепо, то умемо!

Ја лично имам решење за ове проблеме:

  1. То би решила једна дообра проводаџика! „Ви, госпођице са већим путним трошковима да се удате за господина који живи близу Вашег радног места, те ћете пресељењем уштедети за нове ципеле. Ви, господине из унутрашњости који имате у комшилуку тандар пијацу, да ожените госпођицом која ће плаћати путне трошкове уштедом на шаргарепи и першуну! Ви, молим Вас, разведите се и поступите по мојим инструкцијама за блажени живот просветара с малим примањима!“ И слично…
  2. Сваком просветном раднику обезбедити изградњу школе преко пута места становања. Уштеда на путним трошковима, блокејима на ципелама, а и свака домаћица за време великог одмора може да развуче питу и промеша паприкаш. И уштеда на храни биће видљива.
  3. Најважније: ПРОСВЕТНЕ РАДНИКЕ ТРЕБА ПЛАТИТИ ПО КОЕФИЦИЈЕНТУ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ!

Мене боли уво за ове приче. За мене је Београд унутрашњост, живим у спољашњости, школа ми је у истој улици где и кућа…

Једино ми пијаца далеко, мајкујој…

 

Ивана Бошњак Бошњак

ОДУСТАТИ…

vatromet-e1451395171503

Ванда је овог пута донела своју кафу. Запалила своју цигарету. Нисам стигла себи да завијем једну, а она већ има тему:

„Последњих година, све неки хуман свет око мене, не мош од хуманости главу да дигнеш! И сви хумани преко мојих леђа!

Те траже да одустанем од прославе матуре за дете, кажу, треба да дам неком ко није матурирао! Те да одустанем од куповине аутомобила, кажу тај новац могу да дам неком ко нема ни бицикл!

Е, Чолу ми неће узети!“

„Каквог Чолу, суботом на сабајле?“

„Знаш шта, ја знам да ти не пратиш вести, зато имаш мене! Хтела да идем на прославу Нове године у Нови Сад, да ми лично Чола пјева и да будем међ звездицама, селе моја.. кад они навалили да се одустане! Као, треба новац од прославе да се додели неком у хуманитарне сврхе! Е, неће Ванда овог пута! Девет година Чола није певао у Новом Саду, и сад, кад сам планирала да се увалим детету на стан и храну за Нову, и да одшетам до трга, јер ауто не купих због хуманитарних акција… сад би неко да ми и Чолу узме! Не дам!

Одустала сам од њега неколико пута јер нисам имала новца да платим карту, децу сам школовала. О свом трошку, наравно. Нико ми хуманитарно не даде паре за њихово школовање. А да сам скупљала новац који сам још као дете давала за гладне у Африци, имала бих бар грејање да платим, овако ме туже због неплаћених дугова. Ма, могла сам се за хуманитарне новце одселити у Африку, па да не плаћам грејање и да ме Бог весели, ихај!“

„Полако, Ванда, стварно се велики новац издваја за прославе, разне.. „

„А ти си, душо моја, давала новац од прославе рођендана своје деце у хуманитарне… ?“

„Нисам, али држава…“

„Аха, нико не сме ништа јавно да слави, одмах је крив и нехуман? У својој кући славиш и славу и рођендане, и идеш на славе и рођендане, на венчања и сахране… и новац који тако потрошиш је паметно утрошен, а? И кад купиш крему која кошта око иљадарке, то је хумано?“

„Хумано, него шта? Хумано је да не идем наборана улицом, да људе не плашим“, зезам се ја, али она озбиљна, па озбиљна.

„Мани се зезања, ово је озбиљно! Зар заиста мислиш да морамо стално да одустајемо од свега лепог, да бисмо били хумани? Зар заиста мислиш да живот треба да се сведе на голу егзистенцију, да не потрошиш ни динар више од оног што је неопходно, да би била хумана? Што се не одрекнеш свега, што не преживљаваш, него живиш?

Сигурна сам да је свако од нас бар некад дао нешто у хуманитарне сврхе. Ја јесам, ти јеси, адвокатица, она с црвеном косом исто, знам поуздано.. И сви из моје фирме, много пута!

Него, видиш ли ти, жено, да је тренд да они који прослављају све свеце, возе џипове и купају се на Балију, траже од нас да се одрекнемо свега лепог, да бисмо били хумани? Чуј, хумани? Што сам нехумана ако идем на концерт? Што сам нехумана ако нисам последњу пару дала неком коме, као, треба више него мени?

Докле? Смем ли да се радујем, да прославим нешто, а да ме нико не гледа попреко? Ако испечем прасе, нехумана сам, јер једем животиње. Ако уберем цвет и закитим се, није пристојно што изгледам срећно, има људи који пате..

Патим и ја, још колико, знаш и сама, дугујем банкама и електродистрибуцији, па ми нико хумано не опрашта те дугове!

Ма, доста ми је одустајања у животу! Одустала сам од многих лепих ствари јер нисам имала прилике да их себи приуштим, а нико ми их други приуштио није!

И зато, оде Ванда на Чолу, са све цветом у коси, а теби ћу оставити ову кафу, у хуманитарне сврхе! Сликајте се сви, тако хумани!!!“

И ево мене, пијем ову хуманитарну кафу, и по стоти пут скидам Ванди капу.

А од Чоле одустајем, јер немам прилике да одем у НС за НГ. Хумана сам, а?

Ивана Бошњак Бошњак