ДОК СЕ МИНИСТАР НЕ ЗАКУНЕ

zakletvaПозната синдикална прича, дугогодишња, зове се ,,Хоћу – нећу“. Вазда тако било, кад једни хоће, други неће, онда сви хоће, па нико неће, па на крају они што су хтели – неће, а они што нису, баш решили да хоће.
После тромесечног нерада који се у просветним круговима популарно зове ШТРАЈК, а своди се на то да синдикати терају људе да после пола сата по часу иду кући, почело је…
Да се вратим само на то што рекох да је то нерад који се зове штрајк. Штрајк је протест. Он треба да буде организован на радном месту у радно време. Међутим, три месеца просветни радници иду кући после скраћених часова, а остали запослени у школама немају начин да за 30 % смање своје радне активности. Нисам још чула да су теткице у некој школи чистиле 70 % припадајуће им квадратуре. Нисам чула да су књиговође обрачунавале 70 % оног што треба да обрачунавају, нити да су правници урадили 70 % јавних набавки и 70 % уговора. Прича се да је негде један ложач покушао да греје само 70% школе, али није знао како то да уради… И тако се ложачу омакло да није испоштовао одлуку свог синдиката, те ризикује да ће бити избачен из истог.
Елем, почело је, ту стадох!
Сами смо саставили текст Споразума, сами инсистирали на његовом потписивању, и сад, наравно, сами нећемо да га потпишемо! Ови који га потписаше, остали грбави, али, добро, они су редовно грбави па ме не брину. Него, ови ,,наши“ (а наши су увек они који иду уз … иду уз…е, знам да постоји неки српски израз уз то ,,уз“, само овако финој не може да ми стане у текст!), сад решили да се не споразумеју.
Кажу, нећемо да се споразумемо, док министар лично не да неке гаранције. Неће да кажу какве тачно гаранције траже. Кажу, нек’ он да гаранције, па ћемо ми док је гаранција на снази да… не знам шта ће тад бити, али је очигледно нешто важно, док се траже гаранције.
Министар к’о министар, нема чиме да гарантује. Дедовином не може, деда му жив! Да гарантује материном, није лепо, мајка нема очевину, отац јој жив.
Ја предлажем да се министар закуне. Но, у шта да се закуне министар?
У функцију?
,,Тако ми функције…“
ЦВРЦ! Оде са те, чека га друга, а њом се није заклео, не можемо му ништа.
Да се закуне у част?
Пошто је част српских министара надалеко позната, и није му неко заклињање…
Да се закуне у фамилију, није лепо, после ће да га куне фамилија…
Да се закуне у браншу којој је министар?
,,Тако ми просветних радника…“
Ајме, ја бих га прва проклињала!
Али, у духу српских обичаја, ред је да се закуне, заклињање је код нас одвећ моћно поткрепљење обећања.
Дакле, ствари на синдикалној просветној сцени тренутно стоје овако: Док се министар не закуне, поједини синдикати се заклињу да ће и даље ићи кући чим одраде 70 % сваког часа!
Сетимо се, сваки Споразум је вредео за све, и ниједно министарство до сад није испунило све тачке споразума. Али, то је можда зато што нису имали гарантни лист на Споразум!
Како ствари стоје, овом ће Споразуму истећи рок трајања пре него што гарантни лист буде валидан.
И шта сад?
Ја се правим да не знам, а знам како ће се завршити.
Но, волела бих да ми неко каже, у шта да се закуне министар, па да идемо даље, чека нас још много борби за просвету. Само, ако сваки пут почнемо и завршимо исто, нећемо далеко догурати…
Кунем се у муштиклу, нећемо далеко!

Ивана Бошњак Бошњак, вазда синдикалка у души, и вазда с истим причама…

П.С. Ја не знам да ли садашњи министар просвете има деду и мајку, и не желим да то буде тема због које ће ме неко прозивати.
Суштина је у томе, да, ако се увек будемо понашали исто као прошли пут, завршићемо као и прошли пут. И онај тамо прошли пут. И онај таамо… Дотле ће сироти ложач променити три синдиката, и ући у четврти, исто репрезентативан!

 

Ивана Бошњак Бошњак

ДЕЦА НЕ ЛАЖУ!

LAZ
ДЕЦА НЕ ЛАЖУ!
Колико пута сте у животу изговорили ову реченицу?
,,МЕНЕ МОЈА ДЕЦА НЕ ЛАЖУ!“ Некад с нагласком на ,,мене“. Некад с нагласком на ,,моја деца“. Али, да не лажу – не лажу!
Ако МЕНЕ не лажу, значи да је дозвољено да лажу неког другог. Реченица у којој је нагласак на речи ,,мене“ говори о мени. О мени као родитељу, о мени као особи од поверења. МЕНЕ моја деца не лажу.
Ја сам диивна мајка, васпитала сам их тако да им је дозвољено да слажу, било кога, али мене – ЈОК!
Уколико МОЈА ДЕЦА не лажу, то имплицира да лажу нека друга деца. Штоно јес’, туђа деца оће да слажу, и то почесто! Али МОЈА…НЕ!
И ово ми је све нормално, и све океј. Моја деца не лажу мене, али, ја лажем своје родитеље и даље. Лажем их колики ми је дуг за струју, лажем да сам добро и кад нисам, лажем да смо се истрошили кад хоћу да ми помогну с мало своје пензије, лажем да смо у одличној финансијској ситуацији кад видим да су они у були…
Лагала сам и да су ,,неки тамо“ ишли на ноћно купање док сам као ђак била преко извиђача на мору. Неки су и пушили иза школе док сам ја била ђак. Неки и правили журку док су били код другарице на ноћном учењу пред контролни.
Ја нисам. Ако питате моје родитеље, ја сам пропушила на сопственој свадби, на ноћно купање ишла тек кад сам завршила факултет. А на журке ваљда нисам ни ишла, само сам се убијала учећи ноћу код другарица које су у исто време биле код мене на штребању.
Али, одговорно тврдим – МОЈА деца МЕНЕ никад нису слагала!
Нису имали од кога да науче да лажу.
Они никад нису први започели тучу. Никад не би попили пиво, да их мангупи лажљиви нису навукли! Нису никад ишли на журку да ја не знам. Увек су поштено учили код Миљана и Милоша.
И сад уче ноћу у ,,Матици српској“, лепо су ми, искрено, рекли да је читаоница отворена ноћу за те којима је лакше да ноћу уче. Они не морају мене да лажу за Матицу као што сам ја лагала своје. Сад је стварно читаоница отворена ноћу, рекла ми МОЈА ДЕЦА. А тамо у читаоници неки пуше, неваљалци, зато се моја деца осете на дуван кад дођу с тог ноћног учења! Неколико пута је неко у читаоници просуо и пиће на њих, па су се и на алкохол осетили, не својом кривицом, јадници!
Нисам ја као друге маме, да гајим илузије о својој деци! Ја ЗНАМ да су моја деца безгрешна!
Има неких мама које неће да признају да их деца слажу понекад. Замислите ви то! Њихова деца увече оду у кафић, пуше и пију алкохол! И уместо да уче у читаоници, иду у кладионицу! Оне уопште не знају све о својој деци, као што ја знам све о својој.
Па, дообро, нису све маме тако пожртвоване као ја. Нису све маме научиле децу да говоре истину. Једна сам од ретких, и тиме се поносим. Уствари, једина сам таква, јер, приметила сам да сва друга деца лажу своје родитеље.
Ех, нема свако дете срећу да сам му баш ЈА мајка!
П.С. Ако читајући овај текст пронађете било какву сличност са собом, знајте да је написан тенденциозно и пакосно! Искрена сам кад ово кажем. Тенденциозно и пакосно!
Јер, кад чујем реченицу ,,МЕНЕ МОЈА ДЕЦА НЕ ЛАЖУ“, мој регуларни притисак 90/60 скочи на 140/90!
Па сад, само покушајте да изговорите то у мом присуству!
Чик, ако смете!

Ивана Бошњак Бошњак
Захваљујем се свом колеги Срђану Илијеву, који ме је наговорио да ово запишем

Покушај једне домаћице да отрпи Дан толеранције

ПОКУШАЈ ЈЕДНЕ ДОМАЋИЦЕ ДА ОТРПИ ДАН ТОЛЕРАНЦИЈЕ

Сваког дана је неки Дан.

Баш данас, у суботу, запао нам Дан толеранције.

Баш данас, кад сам планирала дуго да спавам, била сам толерантна према сату који ме је пробудио. Нисам га разбила. Била толерантна и према чичи који продаје сир на пијаци, па отрпела петоминутне похвале за његове слане сиреве, а  купила млад и неслан, као што сам и планирала. Била толерантна и према билмезу који ми је нагазио на ногу у пијачној гужви. С осмехом на лицу прихватила сам његове псовке и погрде. Јер, данас је тај Дан, кад све толеришеш…

При повратку с пијаце, трпељиво саслушала неколико пресретача, оних који уваљују честитке и тиме помажу деци. Тражили да их саслушам. Срећа моја (или њихова) што су само слушаоца у мени тражили. Да затражише нешто друго, ко зна ко би шта све добио…

Некако тако толерантна стигох кући, кад, овде ме чекају нови изазови!

Деца неће да се пробуде, кажу, немам права да их узнемиравам, они су припадници неке популације коју морам да толеришем. Не стигох да питам, коју то још популацију морам да толеришем – покрили се преко главе и наставили да хрчу.

Таман отрпех сузе због сецкања црног лука, кад, звони телефон! Нека агенција за испитивање нечега тражи баш МОЈЕ мишљење. Како да имам мишљење, кад не смем да га изнесем, јер ће ме неко прогласити нетолерантном?

Елем, остадоше без мог мишљења, али ме теши што сам међу већином оних који не смеју да мисле у овој земљи. Ваљда и мене то сврстава у неку популацију. Можда ће тако и мене неко толерисати.Мада, кад мало боље размислим, нико не толерише већину, само мањину…

И, сад се сетих! Једина сам куварица у кући, значи – мањина!

Мораће да истолеришу ручак који ми је загорео док сам ово писала. Толеранција значи трпљење. Има да отрпе, иначе ћу да их пријавим неком Заштитнику Загорелих Ручкова!

Живео Дан толеранције!

Ивана Бошњак Бошњак

(Текст писан прошле године, ове године је Дан пао у недељу, те сам толерантно преџоњала исти)

За нас који нисмо положили малу матуру

Завршни испит

Uczniowie II Liceum Ogólnokszta³c¹cego w Gorzowie Wlkp. przyst¹pili

Било штрајкова или не, завршни испит ће се одржати. Да ли ће бити поништен, хоће ли неко носити тестове у доњем вешу (мене је увек занимало шта би било ,,горњи веш“), да ли ће се бодовати овако или онако, немам појма. Елем, уведен је одавно и траје, дуже од било ког министра просвете, дуже од било које владе… и нико се не бави смисленошћу истог.

Пошто сам ја у широким ФБ круговима позната као неначитана жена, могу да размишљам како ми се оће, нико ме не схвата озбиљно.

А мени се оће да размишљам овако:

Матурација значи сазревање. Полагање матуре је био испит зрелости. Некад. Некад, кад је онај ко је положио матуру могао да се запосли са дипломом на којој је писало да је матурирао. У време мог деде, било је то после четири разреда школе. Касније, после осам разреда. У неко ,,моје“ време, после средње школе. Ми нисмо матурирали после основне. Али, ваљда се не рачунамо у озбиљан свет, завршили смо ,,Шуварицу“ . Мене и већину мојих школских ,,сабораца“ то је натерало да завршимо факултете. Тек тад смо сазрели, изгледа. И поносим се тиме.

И кад се већина нас, нематурираних после осмољетке, запослила, уведоше матуру после осам разреда основне…

Звало се то матура, па пријемни испит, па завршни… И како год називаше, своди се на… не знам! Волела бих да сазнам чему служи (па још и не ради).

Ако служи томе да се направи ранг ученика при упису  у средње школе, треба ли поништити све дипломе нас који смо средњу уписали без тог испита?

Како се уписаше они чија је матура поништена? И школују се, неваљалци нематурирани!

Ако је то испит који ће натерати ђаке да занавек запамте оно што им је потребно у свакодневном животу, онда сам тек у проблему! Ми, који нисмо имали завршни испит, нисмо спремни за живот који живимо пола века.

И реших да накнадно матурирам, и да наговорим своје исписнике да то учине заједно са мном.

Дакле, ево питања из градива које смо ми научили у осмогодишњој школи:

  1. Како су се звали родитељи друга Тита?
  2. Ко је написао пјесму Титов ,,НАПРИЈЕД“ ?
  3. Кад и где је била Друга непријатељска офанзива?
  4. Наброј свих ДЕВЕТ планета Сунчевог система.
  5. Напиши све што знаш о заседању у Столицама.
  6. Множеник и множилац су…
  7. У реченици ,,Џафер је појео јабуку“ одреди подмет и прирок.
  8. Где су највећа налазишта мрког угља у СФРЈ?
  9. Како се зове велики пољопривредни комбинат у Зрењанину?
  10. Колика је годишња производња челика у НДР?

Морам признати да не знам одговор на последње питање. Али, размишљам, колико су ми значајни били ови, и још многи подаци које сам морала да наштребам током свог школовања?

Колико ће бити значајни подаци које ће исписати мали матуранти на тонама папира следећег и сваког наредног јуна?

Не заборавимо, ове године ће завршни испит полагати они који ће у пензију 2065. године. Мораћу то да дочекам, тек да их питам колико им је матура значила за живот!

Ивана Бошњак Бошњак

Uczniowie II Liceum Ogólnokszta³c¹cego w Gorzowie Wlkp. przyst¹pili

ИЗАЗОВ

ЗАПИСИ ЈЕДНЕ НЕНАЧИТАНЕ ЖЕНЕ

 

images (1)

 

Последњих неколико дана, на ФБ влада права помама изазивања пријатеља да признају да ли су прочитали 10 књига у животу.

Мислим, уписивала сам се и ја некад у лексикон, знам и ја да напишем која ми је књига омиљена, коју боју волим и ко ми је симпатија.

Пошто сам позната наџак – баба, ја, наравно, морам опањкати сваку помаму на ФБ, те је на ред дошла и ова с књигама.

Није да нисам размишљала о својим ,,омиљеним“ књигама. (Изем ти израз ,,омиљен“, кад је књига у питању!)

Сад, ја мало бркам књиге и писце, па ће цело ово трућање и оговарање читача бити набацано. Да сам тела редом, побројала бих књиге. Или писце. Боје и цвеће у неком следећем ,,изазову“.

Прва књига која ме је фасцинирала била је ,,Јан Бибијан на Месецу“, тата ми је читао пред спавање. После су на ред дошли Тил Олјеншпигел, Перо Квржица, Сињи галеб, Сташа и Нела, Дечаци Павлове улице… можда не баш тим редом, али, нисам увек знала ко је писац, а некад ни како се тачно зове књига. То ионако пише на корицама, ја сам увек више обраћала пажњу на оно између корица.

После сам читала све од Мир –  Јам и од Загорке. Сад видим да моје другарице које су ми својевремено топло препоручивале те књиге тврде да то никад нису читале. Па, ево, ја јесам и уживала сам тад у томе. Ионако сам читала викенд – романе на плажи, као и сав остали свет на Јадрану. И Анђелика се нашла тад у мојим рукама.

Кроз моје руке прошао је цео целцати Нушић, са све драмама и трагедијама, уз три једночинке. и волела сам да читам све што је написао. Волим и сад. Само не знам да ли треба да се хвалим, или да се стидим. Прошао и Јаков Игњатовић, јер га је рођака имала на метар.

Уватила сам се и Хесеа, кад су се сви ватали за њега, и трудила се да га жваћем, али сам ваљда била глупа за њега, шта знам. Кад бих поменула Буковског, добила бих по носу да то није лепо да помиње учитељица. Не помињем Буковског. Ни Милера. Мислим, ни једног Милера. Зилахи и Толстојевски су вероватно свима на списку, па то треба да прећутим. Мада, не бих, баш их волим, сву тројицу.

Хвалила се Ремарком једно време, а онда сам схватила да је досадан. Мени. Не смем ни да кажем кога сам све држала у рукама, али морам рећи да се враћам Селинџеру и Домановићу увек. Њима сам, ваљда, једино верна. Лажем, још некима сам верна. Капорова Ана ми је Библија. Обе Ане, хтедох рећи. И Сања и Вања су увек близу срцу мом.

Једаред ме фасцинирали  Дервиш и смрт. Једаред само смрт. У Венецији. И Злочин и казна, а и злочини разни, Агатини.

Идиота нисам читала до краја, али сам увек гласала бар за једног. Не знам да ли се то рачуна?

Једно време се успављивала уз Хакслија, па се ујутру нисам сећала шта сам прочитала. Значи, Хакслија бришем са списка.

Некад читала писце, некад књиге. Вероватно као и већина.

И, ја се  уствари дивим људима који могу да направе списак од само 10 омиљених књига, 10 омиљених јела, дестинација , дегустација и фигура Венерис.

Зато сам решила: Гледам ТВ емисије само кад сам ја у њима, читам новине само ако је чланак о мени, читам књиге у којима сам ја писала нешто. Серије не гледам, нисам глумила ни у једној.

Сапиенти сат.

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

 

 

 

 

 

ПОЗНАЈЕТЕ ЛИ РОДБИНУ?

imagesОСТАВИНСКА РАСПРАВА

Стигне позив за оставинску расправу, на њему четири имена: моје, мог оца, мог стрица и моје тетке. Покретач расправе комшија покојне ,,тетке од тетке“. Оће он неке новце. Рачунам, ајд’, имала уговор с њим, јер није имала никог, с родбином није говорила, деце и мужа није имала, али, ето, бар је имала комшију из родног јој села. Додуше, мислим да бар десетак година није ишла у родно село, али, комшија зна зашто зове на оставинску.

Одем на расправу, да се одрекнем новаца у име теткиног комшије. Отац и стриц стари људи, нису ни дошли.  Моја тетка ипак, потегла из села из ког је комшија, познаје човека, мисли да не треба да му припадне ишта, јер покојну тетку није виђао годинама, она живела у граду.

Елем, ако до сад нисам закомпликовала причу, сад ћу:

Помоћник судије се представио као судија. Зове се врло оригинално, нешто типа Митар Митровић, Перица Петровић, Ђокица Ђоковић… Млад и битан за судијским столом, међу списима не види људе. Одмах констатује да ми је отац умро, па сам зато ја позвана на расправу.

,,Није умро, жив је.“

,,Како жив?“ , пита тај Микица судијица.

Шта да одговорим човеку? Како ми је отац жив? Па, ето, неком се деси и да претекне…

Већ смо се почели гледати попреко.

Име моје тетке је два пута прочитао погрешно, те је моја неписмена тетка мени пришапнула:,,Овај, канда, баш н’уме добро да чита, а?“

Пошто је констатовао да ја нисам законски наследник, почео је да ме назива ,,присутно лице“, што се мени веома допало. Јер, кад Перица Петровић почне да неког зове ,,присутно лице“, то сигурно има неку законску тежину.

Поче тај Ђокица судијица да куца, директно у тастатуру:,,Расправи приступила законска наследница, и присутно лице, која је изјавила да није законски наследник…“

Мислим се, Ђоле, брале, не знаш ти колико је законских наследника, ал’ шта ћу, фина сам, па ћутим… И онда запита колико је тетака и ујака имала покојница.

,,Пет плус један“, каже моја неписмена тетка, која је доктор наука за дотичног Перицу.

,,Где су они?“

,,Па, покојница је имала скоро деведесет, тако да није тешко замислити где су јој тетке и ујак“, покушава да објасни моја неписмена тетка…

,,Зар су сви умрли?“’, зачуђен тај Микица судијица.

Ма јок, што би умрли људи који су рођени крајем претпрошлог века?

,,Одмах ми издиктирајте њихова имена!“, наређује судијица.

,,Љоља, па Мика…“ диктира моја неписмена тетка, јер се мало теже присећа имена својих покојних тетака, умрлих пре пола века.

,,Требају ми и имена све њихове деце!“ , оштро ће Микица, јер, ваљда тако папири пред њим налажу.

,,Али, и они су помрли“, каже моја неписмена тетка, док Микици судијици иде пара на уши.

,,Како помрли?“

,,Стари били, па умрли“, покушава да му објасни моја тетка која је ладно могла бити бољи судија од овог Перице.

,,Свакако, одмах ми издиктирајте њихова имена и имена њихове деце, и адресе!“

,,Аман, човече“, убацујем се ја, иако сам само присутно лице ,,то је око шездесет људи, немамо појма где су и ко су!“

,,Ви не морате да знате јер нисте законски наследник“, каже ми помоћник судије у улози судије.

,,А да ми је отац умро, онда бих била законски наследник, па бих морала да знам?“

,,Наравно!“, одговара Перица.

Ја се већ наглас смејем, а он ме опомиње и прети да ће ме избацити напоље.

Покушавам да докучим зашто комшија који је покренуо расправу није у обавези да поброји законске наследнике, добијам одговор да он није законски наследник, те не мора да зна. А зашто је побројао мог оца, стрица и тетку? Њих се сетио, па је то суд уважио.

,,Значи, да се сетио било ког другог законског наследника, тај би био у обавези да поброји имена, презимена и адресе свих осталих?“ питам ја уљудно.

,,Наравно!“ опет ми тријумфално каже судијица, рачунајући да је добио бод у гостима.

,,А смем ли знати, колики је тај новац који комшија очекује да добије тестаментом, јер је покојницу издржавала једна фина госпођа и зна да је покојница све своје потрошила одавно?“

,,Не смете!“ опет ће тријумфално Микица, а ја чекам да ми узвикне још и ,,утата!“.

,,Ма, мислим, колико се комшији исплати све ово, јер, кад му тетка и ја узмемо путне трошкове за ову параду, неће му остати ни за леба, а не …“

,,Комшија не може остварити своје право тестаментом док се у суду не појаве сви законски наследници,“ најзад даје неко објашњење помоћник који је утриповао да је Судија Дред, у најмању руку.

,,Али, лепо Вам кажем да ни тетка ни ја, ни отац ни стриц не можемо  да побројимо све те наследнике…“

,,Онда ћу ја наредити да ми писменим путем Ваш отац, Ваш стриц и Ваша овде присутна тетка доставе сва имена, све адресе свих тетака, ујака, браће, сестара, братаница, братучеда и њихових унука, до првих живих наследника, иначе ће одговарати пред судом!“, већ хистерично виче Перица.

,,Ни Ви мени нисте симпатични“, кажем ја њему пристојно ,,па Вас не терам да ми побрајате фамилију по белом свету.“

,,Хоћу, наредићу!“, виче он и зове дактилографкињу.  Диктира РЕШЕЊЕ којим обавезује мог оца, мог стрица и моју тетку да у року од 15 дана писменим путем доставе суду сва имена, презимена, адресе и бројеве ципела законских наследника покојнице оставилице.

Тера мене и тетку да потпишемо РЕШЕЊЕ, ја као присутно лице, она као законска наследница.

Моја неписмена тетка гледа решење, па ми тихо каже:,,Јал, то он погрешно записо моје презиме?“

Јесте, тетка, ти имаш два разреда основне, а он цео факултет и још је помоћник судије…

И тако, ако мој отац и стриц поброје наследнике, нека се припреме Мика, Фрајке, Дуле, Браца, Милена, Васа и остала фамилија да иду на суд, оставила тетка комшији нешто, па ћемо нас шездесетак, што живих, што мртвих, ићи да се одрекнемо тог нечег у комшијину корист.

Пардон, ја нећу морати да идем, нисам законска наследница!

Ја сам само присутно лице!

П.С. Није лако неком ко живи с именом Перица Петровић или Микица Микичић. Тај ваљда мора да РЕШЕЊЕМ тера народ да пописује фамилију…

Но, можда нас неко најзад окупи, све по списку! Деценијама смо расути по белом свету, сад ће стићи и они из Аустралије за које смо чули да постоје!

Морају, наредиће им Ђокица да прелете океан да се одрекну покојнициног дела у комшијину корист. Ко преживи, причаће вам даље, ја одох на кафу с неком родбином која не спада у законске наследнике!

Ивана Бошњак Бошњак – присутно лице

*Каже се ,,покојничин“ и ,,оставитељица“, али је ,,покојницин“ и ,,оставилица“ било јаче од мене

КАКО ПРЕПОЗНАТИ ПРОСВЕТАРА НА РАСПУСТУ

 

 

 

raspust

Читајући коментаре на друштвеним групама, приметила сам извесне промене у комуникацији. Знакови да је распуст почео су:

–        приликом расправе, колеге се једни другима обраћају са ,,Ви“ и далеко опуштеније се свађају

–        одједном се појављује низ духовитих коментара, нема више кукања, сви су нешто симпатични

–        колеге деле фотографије са пецања и спортских активности

–        колегинице деле рецепте за ,,лаке“ торте, као, ваљда доста било тешких припрема и ЛППР-ова

–        нико не пише куда ће на летовање

–        (Овај проблем треба посматрати са  два аспекта:

1. Иду некуд о трошку супружника, па не смеју да признају да су, уствари, добро брачно удомљени

2. Не иду никуд, па неће да признају да летују у својој башти, или на својој тераси која вапи за кречењем, јер ће тако умањити кредибилитет касније дискусије

– кад се постави питање ,,Је л’ легла?“, много је мање заинтересованих за ,,легање“ (На ово немам одговор, или мисле да за време распуста није реч о плати, или мање једу због топлоте, а не цепају чарапе о школске клупе, па ,,легање“ није хитно)

 

У РЛ се просветни радници на распусту препознају тако што су на пијаци убрљани фарбом боје зида који тренутно сами крече…

Ово последње сам слагала, не знам за друге, али, мене можете препознати по томе! Ове године нисам планирала летовање, него глетовање.

Ивана Бошњак Бошњак