КЕЦ + ПРАСЕ = 2 ЗА КРАЈ ГОДИНЕ

images ИСТИНИТА ПРИЧА

 

 

Пре десетак дана, Ванда је дошла усплахирена, бојећи се за успех свог старијег сина. Искрено, никад ми није било јасно зашто то она назива „успех“, кад је он сваку годину завршавао тотално неуспешно, увек у августу. С обзиром на то да је сад тек јун, а она пита за уџбенике за наредну годину, смеши се пролазак детета у следећи разред, без поправног.

Но, сумњиво ми је било то што је тражила да јој испричам пар анегдота које сам често причала својим пријатељима, а везане су за „подмићивање“ учитеља пре скоро пола века, кад је то већ одавно изашло из моде.

Прича прва: Мојој стрини, усред часа, јави се ученик и на сав глас рече: „Учитељице, пошто сам добио кеца на контролном, а пошто сви кажу да сам глупав да то поправим, питала моја баба – ‘оћете рибе?“ Стрина је из школе дошла шокирана. Никад јој се до тад није догодило ништа слично, била је бесна на саму помисао да је неко покушао да је подмити. Ми смо се годинама шалили с њом питајући је хоће ли рибе, али, није јој било до смеха. Сматрала је посао учитеља часним занимањем, а сваки ученик добије оцену коју заслужи.

Прича друга: Моје драге другарице Сање, отац је био судија за прекршаје, мајка учитељица у селу. „Друг судија“ је једном на сеоској пијаци, пред Ускрс који није смео да се слави, куповао јаја. Жена која је јаја продавала, није желела да му наплати. Мислећи да је то захвалност што је мужу дотичне једаред изрекао блажу казну од заслужене, дошавши кући, прећутао је својој супрузи да јаја није платио. Новац за јаја потрошио је на пиво у локалној кафаници.

Крај наставне године, учитељица дели књижице ђацима. У учионици су и родитељи, који су пре тога одгледали краћу приредбу своје деце. Кад је видела књижицу свог детета, једна је жена оптужујуће узвикнула:“А моја јаја?! Јаја сте узели, а дете ми врлодобро!“ Учитељица је била шокирана. Није знала о чему се ради. Тек тада је чула да је та жена  њеном мужу поклонила јаја, надајући се да ће учитељица детету дати боље оцене. Учитељица је једва стигла до куће, постиђена, а бесна на супруга. „Друг судија“ је истог поподнева ишао кући код дотичне жене да плати она Ускршња јаја и тако покуша да сачува образ своје љуте супруге, часне учитељице.

Испричах то Ванди, по ко зна који пут, јер је волела кад се ми у породици шалимо како ћемо морати да носимо рибу или јаја наставницима наше деце.

Отишла је замишљена. Није се насмејала.

Данас је дошла, озарена.

„Драга, да ми позајмиш кантар да измерим прасе! Имамо неко геџаво, па, ако не буде довољно, морам купити од комшије Славка неко гојазније, дете ми завршило годину!“

„Опаа!“, узвикнух ја. „ Значи, долазимо на прасетину ових дана?“

„Бог с тобом“, изненађено ће Ванда, „какве ТИ везе имаш с тим прасетом?“

Замуцах, све мрмљајући како сам се надала да ћемо и ми бити позвани на ту прасетину, као прве комшије…

„Аман, жено, прасе је за двојку из стручног предмета! Лепо их профа оставио у учионици, њих неколико што су имали кечеве, поправио им уз услове. Миланче треба да донесе сто еврића, Драганчетов отац ће профи урадити генералку на мазди, а мој овај несрећник треба да донесе прасе. Мислиш, ако је само прасе, он је реално био најближи двојци, а?“

Ја сам најближе била нервном слому. Дадох јој кантар, не могавши да се радујем успеху њеног детета.

Ове вечери, један отац мери прасе величине двојке из стручног предмета.

Ове вечери, славље је у дому комшинице Ванде.

Ове вечери, од мене је несрећније само прасе које ће бити испечено за дотичног профу.

Ове вечери, у гробу се преврће мој омиљени Нушић, који је карикирао своје школовање.

Мени огорченој, не преостаје ништа друго него да замолим министарство просвете да следећи цитат уврсти у – ПРИРУЧНИК ЗА ОЦЕЊИВАЊЕ! 😦

 

„У почетку нисмо ништа учили, учитељ нас је само пропитивао о нашим именима, али, радије него то, о занимању наших очева.

– Шта је твој отац?

– Кочијаш.

– Добро, седи! А твој?

– Кобасичар.

– А, тако, кобасичар? Е, па, поздрави оца! А твој?

– Пиљар.

– Пиљар, је ли? Поздрави и ти оца!

Ми, у почетку, нисмо разумели те поздраве.

Једва нешто доцније, када смо већ сви упамтили једну причу о добром и рђавом детету и када смо запазили да при сваком новом причању учитељ мења порекло јунаку приче, према томе како су дотични родитељи отпоздрављали на његове поздраве. Тако, на пример, када му је кобасичарев син једнога дана донео четири пара кобасица, та је прича гласила:

– Била два дечака, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад је био син једнога кобасичара, врло честитога човека, ваљанога и примернога грађанина, па је, разуме се, и син био на оца, ваљано и добро дете.

Ако, рецимо, пиљарев син не би знао лекцију, а донео му је данас, јуче или тих дана, двадесет главица купуса и три венца лука, онда би га овако саветовао:

– Видиш, синко, ти имаш честита и ваљана оца, па би требало на њега да се угледаш. Данас ти не замерам што не знаш, али гледај за сутра да научиш. Поздрави оца!

А ако гробарев син не би знао лекцију, онда би учитељев прекор овако гласио:

– Од тебе, синко, неће никад ништа бити. Ни твој рођени отац неће успети да ти ископа гроб, јер ћеш на вешалима свршити!

Према занимању очева био нам је одређен и ранг у учењу и владању. Тако, на пример, најбољи је ђак био кобасичарев син, а одмах за њим касапинов, затим син једнога бакалина, па пиљарев (и то откако је, сем зелени, почео слати пилиће и ћурке), а тек у последњој клупи син гробарев, свирчев, кочијашев и уопште синови очева непродуктивних занимања.

У непродуктивна занимања спадао је у почетку и мој отац, као трговац, и према томе, и ја сам био рђав ђак. Али кад сам једно два-три пута (о Божићу, Ускрсу и Новој години) однео учитељу нешто завијено у малој, белој коверти, ја сам прешао у прву клупу, и она је прича гласила:

– Била два дечка, Сима и Ненад. Сима је био син једнога кочијаша, рђав, непослушан, глуп и неваљао, а Ненад син једнога трговца…

Могли смо чак, по свршетку основне школе, и израчунати шта је кога од нас коштало то што је научио читати и писати. Тако, на пример: Симу Јанковића коштало је 380 јаја; Перу Вукића два пара гусака,пет пари пилића и 140 јаја; Миленка Пурића 100 главица купуса, седамнаест венаца црнога лука и десет пари телећих ногу за пиктије; Јанка Поповића 294 пара кобасица, четири шунке, четири шваргле, две сланине и једанаест кила сувих ребара.

То би била на неки начин вредност писмености изражена материјалном вредношћу.”

Бранислав Нушић, сто година пре овдашњег прасета из стручног предмета…

 

Ивана Бошњак Бошњак,

школована сопсветним снагама, васпитана у породици просветара у коју никад нису стигли ни риба, ни прасе, ни еври…

 

П.С. Све приче из овог текста су истините. Уз сав мој труд да овој последњој дам шаљив тон, остајем дубоко потресена сазнањем да многе моје колеге још увек овако оцењују ђаке…

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s