КРАТКА ЛЕКЦИЈА ИЗ МАТЕРЊЕГ НАМ И ФАТЕРЊЕГ НАМ ЈЕЗИКА

 

FOTO-Nepismena-uciteljica-Nepricaj-na-cas-660x330-800x445

 

Ја фуртом диваним тим лалошким језиком, а уватим себе да приликом писања текстова користим и неке друге језике. кад сам инсприсата и мотивисата  🙂

А како ме фаћа неиздрж пред те завршне испите, почнем да размишљам о свом матерњем језику. И фатерњем. Мени су исти матерњи и фатерњи, те се не збуњујем. Знакове интерпункције мећем ди ми воља, а турам и две тачке уместо три, јербо ме мрзи да три пута шопам по тастатури на исто место.

Могу како ми се оће. Ал то могу зато што ја умем па знам („Умем, па знам“, кажу да је говорио Домановић, и често га цитирам, јер ми се јаако допада)

Значи, може ми се да се швотам, одвоље ми.

Међутим, размишљала сам о онима који нуму, јербо не знају.

Мој друг Пера (не писар из административног, него учитељ елемирски, односно, ‘лемирски) за те би казо:“Ма, то све треба тући дрвеном ногом Вука Стефановића Караџића!“

Додуше, не говорим ко што пишем, ал некад пишем ки што говорим. Спикам те наше језике, знам и да се пећка ложи здрвима и да су села на „У“ у Банату – уМеленце и уКумане. Исто тако знам и куј ги мица џаци с паприку.

Штоно рече колега сјуга, ђацима:“Ви ће играте збеле, а ви сцрне фигуре!“ Те сугласничке групе „ЗБ“ и „СЦ“ су ми јако занимљиве. И како би казла колегиница ссевера (не знам тачно како се изговара то „ссевера“ 🙂) „Кажите децама да уђеду!“ Што се мене ме тиче, нек уђеду и они сцрни и збели мисли, само нек то урадиду спонос и здостојанство!

И овог пута се нећу позабавити вокабуларом наших водитеља или истакнутих естрадних уметница и уметника. Жеља ми је да само набацам нешто о завршном испиту наших ђака.

Колико нам књижевни језик уопште значи и да ли га већина ђака третира као неки страни језик?

Јер, како они који говоре својим матерњим језиком, исти они који кажеду децама да уђеду, научиду  ту исту децу да говориду  и пишеду правилно?

Не можемо се увек вадити на медије, певаљке и бизМисмене који су умал слушали Бетовена. Не можемо се вадити на компјутере који нам „затупљују децу“. Ни на то што је деци лакше да пишу скраћеницама типа „БФФ“ и слично.

Да бисмо могли да се спрдамо сјезиком и да трућамо како оћемо, морамо знати правилно да говоримо и пишемо.

У кући и на сокаку, са својим пријатељима, можемо да се шалимо, користимо локализме до миле воље.

Али, са ђацима морамо разговарати књижевним језиком. Да га не доживе као неки страни језик. Да науче да могу  с било чим да се шале тек ако знају шта је исправно.

Да не наштребају одговоре само за завршни испит.

Јер, не о школи – о животу говоримо!!!

А ви, сад, сцрвену оловке уруке,  наисправљајте се мог текста досутра!

Ускоро ће завршни!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s