Е, САД НЕЋУ НИ КАКО ЈА ‘ОЋУ! (други део)

images

Парт 2. Наставници

 

Дежурство на матурском испиту је стресан посао. То зна онај ко је дежурао на досадашњим испитима. Звали су се ,,завршни“, ,,пријемни“ и којекако, али, све се то своди на појам ,,мала матура“.

Матурирати значи сазрети. Не знам баш колико су зрели петнаестогодишњаци, и за шта су то зрели, али, ‘ајде…

Да се вратим на наставнике. Дежурати на завршном испиту изгледа овако: Одеш на ,,пункт“ где те чека папирић на којем је исписано твоје име и школа у којој ћеш дежурати. Код нас у ,,провинцији“ добитне комбинације на листићима углавном су села у којима нисам имала прилике да боравим, па, као, не познајем децу и нећу имати коме да шапнем средњи род именице ,,вишња“. Мислим, углавном буду тако неки ,,свакодневни“ примери на тим тестовима.

Пункт, у изворном значењу ,,тачка“ не личи на тачку, него на кошницу.

Ври на све стране, сви у хаосу, трче са тестовима, чекају да неки министар извуче добитну комбинацију из неког бубња (један вадио из ,,Цептер“ лонца, својим очима сам видела!), онда ови који су гледали ТВ или слушали радио, трче да јаве  онима који су већ наплашили децу по учионицама и који су прегледали ђачке књижице из којих се са прве стране смеше крезуби седмогодишњаци, са све штампаним потписом испод.

О.К. ово сам слагала, тако је било пре неке реформе, док су сви осам година имали једну ђачку књижицу. Сад су на слици једанаестогодишњаци, плаве књижице већ бацили.

И тако, пандуришеш на испиту, гледаш да неко не препише, а они, мученици, немају одакле да препишу, јер нису имали ни новца ни прилике да купе тестове из нечијег брусхалтера.

После испита,  наставници излазе ошаламућени од врућине и стреса, печатирају се жуте коверте, спаковане у још неке коверте, у жутим ковертама су печатиране плаве коверте, у њима су печатирани бели листићи… То су, иначе боје лица наставника:бела, плава, жута… Лица ђака се, углавном, поклапају само с бојом листова на којима се ради тест.

Онда нас враћају на почетни пункт, одакле се довучемо до својих кућа, па сутра Јово наново.

Добро, добијали смо неке дневнице за то. И то је било поштено. Али, неколико година, новца за дневнице нема.

Досетили се неки синдикати да затраже да наставници добију бодове за стручно усавршавање уместо новца, који иначе не добијају.

Кад, не лези враже!

Просветари посвуда кукају како неће бодове! Кажу, ‘оће новце. Нема новаца. Добро, онда дајте новце! Нема.

,,Е, ако нема пара, нећемо ни бодове!“

Чекај, пре тога смо кукали како не можемо да накупимо бодове.

,,Нисам ја кукао, ја имам довољно бодова!“

,,Ја немам бодове, мени су потребни..“

,,Није Вас срамота, колегинице, хоћете бодове уместо новца!“

,,Али, новца нема!“

,,Ма, ја нећу ни бодове ни новац! Нека се носе сви!“

,,А, Ви дежурате, колега?“

,,Ја не, али сам принципијелан!“

Е, супер! И ја сам тренутно принципијелна.

Пијем кафу и пишем ово, док моје колеге дежурају и супервизоришу (а, какав израз, на следећем тесту нека га деклинирају!), и миндеђ ми и за новац и за бодове!

Нека не добију ништа! Што само ја, која не дежурам ове године, да останем без пара и без бодова!

Нека остану и они који раде.

Поштено је!

 

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

Advertisements

Једно мишљење на „Е, САД НЕЋУ НИ КАКО ЈА ‘ОЋУ! (други део)

  1. Повратни пинг: И након осам година | Био-блог

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s