СЕЋАЊА

IMG_3440

ПРИЧА ПРВА

 

Август 2005. У прихватни центар долази око 500 избеглица из Книнске крајине. Волонтирам, као, нажалост, већ неколико година уназад. Нажалост, јер мало могу да учиним за све те људе, а водим се само жељом, као и остали волонтери који су се ставили у службу Црвеног крста.

Шта рећи људима који долазе? Осмехнути се? Заплакати с њима? Питати их треба ли им нешто?

Треба им, дом који су изгубили, држава из које су прогнани… а ја то не могу да им дам…

У халу улази жена у црнини. Сићушна је, сломљена, за руку држи дечака од десетак година и девојчицу од шест. Девојчица, крупних плавих очију, чврсто стегла за руку млађег брата. Прилазим, грлим девојчицу, и не знам зашто, изговарам:,,Ти ћеш бити мој ђак, важи?“

Она клима главом, потпуно несвесна тога шта јој говорим. Још јаче стеже маленог плавокосог брата.  Сутрадан јој доносим фломастере и свеску. Да црта у сали где је 500 људи. Да не мисли на оца којег је изгубила пре прогонства у туђу земљу.

Средина септембра исте године. У зборницу улази директорка, са њом сићушна жена у црнини. Држи за руку плавооку девојчицу:,,Код ове учитељице је желела…“ и показује на мене.

Девојчица ми се баца у загрљај.

Четири године у мојој учионици. Увек ведра и драга.  Заплаче само кад причамо приче о мајци. Каже, мајка их чува, сво троје, од свих зала их је сачувала…

Пре неког времена, послала ми је фотографије са свадбе. Лепа, плавоока млада. Поред ње браћа.  Одрасли људи. И мајка, сићушна, а тако јака. Чува их и даље.

Испод фотографија, порука:,,Кад сам Вас први пут видела, загрлили сте ме и рекли:,,Ти ћеш бити мој ђак!“ Увек ћу се сећати тих речи.“

Расплакала ме.

Моја драга Јелена.

 

 

ПРИЧА ДРУГА

Пет стотина људи у прихватном центру. Пет стотина судбина. А ми, подстанари, живимо од једне просветарске плате, нисмо у ситуацији да помогнемо иком од њих. Лепим речима? Хоће ли оне иком значити?

Прилази ми млади пар. Он на врату има ране од шрапнела. Она, тугу у очима и три албума с фотографијама у рукама. ,,Ништа нам не треба, само папуче, ако имате, десет дана сам у овим патикама!“

Долазим кући, причам мужу. Решавамо да их позовемо код нас, да не спавају у сали са осталима. Бар да се истуширају као људи.

Сутрадан, преграђујемо собу орманом и доводимо их у наш подстанарски стан. Питају, како да нам захвале.

На чему? На кревету иза ормана?

,,Направите једног Лалу, то ће бити довољно.“

Недељу дана касније, добијам информацију да ће група људи бити смештена у мотел на Фрушкој гори. Остали ће бити размештени у колективне центре, ко зна где. Успевам да се на списку нађу њих двоје и његов стриц са фамилијом.

Десет  месеци касније, ја са ђацима на Фрушкој гори. Одлазимо у шетњу до мотела где су смештени драги ми људи. Нисмо се чули десет месеци.

Из групе људи истрчава жена, грли ме:,,Наша спаситељка!“ Борова стрина.

,,Хајде, водим те код Бора и Љиље, радоваће се!“

Улазим у собу. Док ме Љиља грли, видим смотуљак на кревету.

,,Испунили смо обећање, направили смо једног Лалу!“

,,Како се зове?“, питам, док га узимам у наручје.

,,Свашта питаш“, каже Љиља. ,,Александар. Да је женско, био би Ивана.“

Поклон. Већи од сваке захвалности.

Никад се више нисмо видели.

Довољно је што знамо да негде живи момак који носи име мог мужа.

Ивана Бошњак Бошњак

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Једно мишљење на „СЕЋАЊА

  1. Ne mogu da vjerujem da ne uspijevam ostaviti komentar onakav kakav bih zeljela! Ne znam sta da kazem, samo hvala, draga moja prijateljice. Hvala, sto se sjecas i sto o sjecanjima pises i sto si pomogla da ta sjecanja ne budu bez trunke svjetlosti.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s